Iz daljine se čula žestoka puščana paljba i dugi puščani rafali. U sobi zavlada tišina. Viktor sočno opsova sa izričitim slovenačkim naglaskom. Julka ga poprego pogleda, ali ne reče ništa.
U sobu uđe Beli:
-Vesti drugovi, reče on. «Slobodna Jugoslavija» javlja: partizani Jugoslavije vode žestoke borbe u zapadnim delovima Srbije. Na istočnom frontu vode se teške borbe. Smrt fašizmu – Sloboda narodu! Dali neko želi da ponovim čitanje? – reče na kraju nekim svečanim tonom Beli, naš radio – reporter, kako su ga pre neki dan prozvali drugovi.
-Danas si nešto kratak! – dobaci mu Mihailo Švabić.
-Pa baš zato sam pitao da li da se još jedamput pročita. Možda će tada biti duže – reče kroz smeh Beli i izgubi se u vratima.
-Drugovi, poče Julka, sutra je subota, doći će nam u posetu drugovi iz grada. Bolnicu moramo doterati. Vodite računa kako ćete se ponašati. Ako vas pitaju kakva je hrana, recite da je dobra.
-Dobro, dobro doktore, biće sve u redu – upade naš uvekljubopitljivi Kraljevčanin. Nego, reci mi kada će već jednom prestati ovaj sneg?
-Ja nisam meteorolog, otkud ja to znam? – dobaci Julka.
-Dobro, dobro doktore, niste odgovorili na pitanje. Ovom prilikom neću vam dati nikakvu ocenu – reče kroz smeh Kraljevčanin.
On je ranjen u nogu, prebijena mu je butna kost desne noge. Rana je teška. Bolovi često nesnošljivi, ali lekova za umirenje bolova nema. Rana mu često krvari. Trebalo bi nogu amputirati, ali kako i ko? Nikakvih sredstava nema. Pa ipak, Kraljevčanin je miran i često se šali.
-Znate šta, uvaženi doktore – produži kroz smeh – kada se završi rat Vi treba da budete ministar zdravlja. Tada ne zaboravite da ovde, u Novoj Varoši, naredite da se podigne bolnica, i to baš na ovom mestu.
-Je li bre, Kraljevčanine, poče oštrim tonom Mile, student iz Pomoravlja: Kakva su to buržoaska gledanja na budućnost, kakvi ministri? Pa protiv koga se ti boriš? Ti nemaš veze s budućnošću. Da ti nisi slučajno neki malograđanski ili buržoaski element?
-Pazi, bogati, pa vi, Jagodinci, znate i nešto više sem da gajite ćurane – sarkastično odbrusi Kraljevčanin.
-Doktore – javi se iz ugla Jelić – rana mi opet krvari!
Tek što je to rekao na licu mu se pojavi nekoliko kapi znoja. Lagano skupi ruku pored sebe i ućuta. Bolničarka Mira brzo se približi krevetu, nekom maramom snažno poveza nogu iznad rane i poče brzo da odvija zavoj. Smilja mu je krpom kvasila čelo i grudi. Više od pola sata trajalo je vraćanje iz nesvesti i tek tada blede usne počeše da se pokreću, a očni kapci da se otvaraju,
Noć je. Dugo sam se mučio dok me nije osvojio kratak ali nepiran san. Rane noću mnogo više bole noću nego danju. Zbog toga smo svi od noći zazirali. U sobi je gorela mala petrolejka.
Sutradan su nas obišli predstavnici antifašističkih organizacija iz varoši. Doneli su mnogo raznih namirnica. Radoznalo sam gledao veliku tepsiju sa baklavom. To je moja omiljena poslastica koju sam još pre nepunugodinu dana jeo u Beogradu. Ali šta to vredi kad kod nas malo ko može da jede. Viskoka temperatura iscrpljivala nas je – ubijajući u nama svaku želju za jelom. Svi smo vrlo slabo izgledali.
