U MARTINCIMA
U Martince sam došao preko Laćarka, odakle sam, dan-dva ranije, najavio svoj dolazak, pa su me ispred sela na Krbanskom salašu dočaekali Vojko Prijić i Duško Radaković, skojevci, članovi rukovodsva mesne organizacije Skoja, Fašistička straža na pruzi, preko koje smo morali preći, ila je tih dana nešto pojačana. Zato su Vojko i Duško bili oprezniji nego obično. Kad smo, bez ikakve nezgode, stigli do Grozdićeve kobile, tamo su nas dočekali Marko Gvozdić i Milan Grujić. Ostale omladince iz rukovodstva mesne organizacije sreli smo na susednom Relićevom salašu.
Te noći održali smo sastanak martinačkih skojevaca. Razgovarali smo o tome kako da učvrstimo mesnu organizaciju. Izabrali smo jednu drugaricu u rukovodstvo i odredili pročelnike grupa. Saznao sam tada da je u Martincima, krajem te 1943. god, bilo šezdeset i devet članova Skoja, a u Usaoju sto deset mladića i devojaka. Neorganizovanih omladinaca skoro i nije bilo, jer su svi listom, na ovaj ili onaj način, pomagali oslobodilačku borbu i učesvovali u narodnooslobodilačkom pokretu. Aktivnost omladinske organizacije bila je otuda značajna.
Prošlo leto, rekli su, palili su fašističko žito. Prikupljali su obaveštenja o kretanju neprijatelja. Odlazili su u partizuanske štabove i komande. Prebacivali partizane iz Srema za Bosnu i iz Bosne za Srem. Skupljali su odeću, obuću, i hranu za borce, koje su kravanima kola dopremali na sabirna mesta. Ni kulturno-prosvetni rad u selu nisu zaboravljali… I sve su to radili tako reći na očigled fašista. ”Mnogo šta oni vide i znaju, ali ćute”, rekao je jedan omladinac, pola u šali, a pola u zbilji, ”jer kod nas vlada nepisani zakon koga se svi pridržavamo, i narod i fašisti. Mi, Martinčani, naime, ne dozvoljavamo da se fašisti kroz selo pojedinačkno kreću. Što se grupa tiče, to kad-kako, zavisi od okolnosti… Ko god je prekršio ovaj zakon bio je kažnjen. Za to su se već pobrinuli: Kuštra, Škara, kao i udarne trojke iz mesta ili partizani koji bi se nalazili kod nas na bolovanju”.
Ovakvi mladići moraju se odmah zavoleti. To brže što sam znao njihovu prošlost, prošlost njihovog mesta, a posebno za ”Martinačku bunu”, koja je izbila noću između 25. i 26. februara 1942, kada su javno rekli ko su i odlučno stali nasuprot okupatoru i narodnim izdajnicima. Napad na fašističku opštinu i žandarmerijsku stanicu, koji su izvšili pod rukovodstvom narodnog heroja Veljka Paunovića – Stanka, potresao je ne samo fašističke glavešine u srezu, već i one mnogo dalje. Tog dana fašisti su Martince stavili na spisak opasnih mesta. Od tada selo je bivalo meta mnogih fašističkih zločina. Ali i kolevka mnogih partizana. U 1942. i 1943. nekoliko stotina Martičana stajalo je u redovima partizanskih odreda.
Jesen 1943. godine. Kukuruzi se uveliko boeru. U selu se pronela vest: Došao Alija! Što je za sve Matrtičane, i stare i mlade, bilo sasvim dovoljno da znaju o kome se radi, jer se biviši sluga Porodice Šarčević, sada esesovac, već pročuo po svojim zločinima. Naročito po zlodelu u ”bosutskoj tragediji”. Gde je bio glavni koljač dece i žena. Ranjen je negde u Bosni, dva meseca se lečio u osiječkoj bolnici, i ebo ga sad u Martincima, kod bivših gazda, da se nahvali i nahrani pre nego što krene u nove zločine. Zar to da se dozvoli? Ne, za takce su u Martincima sati odbrojani. Rajko Todorović je odmah pronašao Borislava Štrbačkog – Kuštru, komandira partizanske čete Prvog fruškogorskog odreda, koji se tih dana nalazio u Martincima na lečenju. ”Kuštro, hajde, stigao je Alija! Enoga u kući Soke Šarčević, u Čatlovu. Malo je nazgodno, pošto je kuća pored same železničke stanice, gde je neka nemačka jedinica…”
-Ništa ne mari. To nije problem. Nezgodno je što sam ranjen u desnu ruku. Ali za Aliju je dovoljna i leva. Pozovi Belina iz Laćarka, koji je takođe ovde, u selu…
Oko 12 časova, kad su stigli do kuće Šarčevića, još sa dvorišnih vrata, Kuštra je dozivao gazdaricu. Dok ih je ona pozivala da uđu unutra, Kuštra je kroz prozor sobe sa dvorišta video da tamo za stolom sedi Alija. Pitao je domaćicu da li ima masti za prodaju, a kad je ona odgovorila da nema, zatražio je čašu vode. Ne znajući ko su zapravo namernici, domaćica je pošla po vodu, pozivajući i njih unutra. Kad su se našli u sobi, Alija je pogledao u Kuštru i odmah primetio ruku u džepu i pištolj koji se nije mogao sakriti. Pobledeo je. I na Kuštrino ”Zdravo!”, skočio je da zgrabi pušku nedaleko od njega. Međutim, bilo je već kasno. Četiri metka srušila su ga na zemlju.
Čuvši pucnjavu, ljudi su se počeli skpupljati. Ali je Kuštra, čim je istrčao iz kuće, dao znak narodu da beži, zbog opasnosti od fašista.Neki deda se kolima dobro je, međutim, razumeo celu stvar. ”Je si li ga koknuo, momče?”, zapitao je Kuštru. Ne čekajući odgovor, mrmljao je ”Dobro je, dobro je!” I pomogao Kuštri i Belinu da natovare mrtvog Aliju na kola. Na putu do Save, kad su prelazili glavnu cestu, naišli su na neku fašističku jedinicu. Ali se sve dobro završilo. Lešina je bačena u Savu. A još jedna fašistička puška dopala je pravih ruku.
Jula 1943, Martičani sa galavne ulice uočili su kako, svakog drugog dana, kroz selo prolazi neki fašistički motociklist. Bili su već sigurni da je to kurir za vezu imeđu vašista u Rumi i u Bosutu, pošto je, kao i svi kuriri, bio dobro naoružan. Imao je šmajser, pištolj, bombe. I obavezno ranacna leđima.
Jednog lepog dana, kako se to obično kaže, kuriru motociklistu pukla je guma. Gurao je motor. Tražio od ljudi gume kako bi popravio kvar, ali uzalud. Mnogi nemaju guma, a oni koji imaju ne daju.
Za to vreme, obavešteni su: Sava Nešić – Škara, obaveštajac u mestu, Milorad Malešević – Džaja, sekretar partijske organizacije, Vita Miličević, komesar komande mesta, Borislav Štrbački, Ljuboja Komnenović i Milorad Grubić – Kepec.
Dogovor je bio da fašistu živog uhvate. Ali kako? Džaja je rekao da ne treba pucati, jer se u selu nalazi oko dvadeset ranjenika, i da se u sličnim prilikama ne vrše slične akcije. Tim pre što se očekuje da će kroz selo proći neka veća nemačka jedinica koja može i stacionirati u mestu, što nikad nije iskljućeno.
-Nisam znao, Džaju, da se i ti bojih, rekao je Vita.
Pošto je fašistički kurir, dok su se oni dogovarali, bio izašao iz sela i pošao već prema Kuzminu, to je Džaja odgovorio:
-E, da vidiš da li se bojim! Stići ću ga!
Odmah je dohvatio bicikl i posle nekoliko minuta, na kraju sela, ugledao je fašistu, koji je skrenu s puta, skinu bluzu i počeo da demontira gumu. Džaja mu je prišao, i posle pozdrava, upitao zašto ne lepi gumu. Nemac je odgovorio da nema gume i otpočeo priču – kako mu je dosadio rat, kako bi voleo da se već jednom završi, pa ko pobedi da pobedi, svejedno mu je. Dodao je da je rodom iz Bačke i nastavio sa nekim nezgodama iz svog života. Ko da nije izrazit zločinac, pomisli Džaja. Ali se držao svog plana. Rekao je da kod kuće ima gume, da mu kuća nije daleko, i, ako hoće on, časom će mu je doneti. Nemac je pristao.
Džaja se vratio kući. Obavestio drugove, koji su ga čekali. Onda je zaista uzeo parče gume i krenuo ponovo ka Švabi. Borislav Štrbački – Kuštra i Milorad Grubić – Kepec, takođe posedaše na bicike i minut-dva posle Džaje krenuše za njim. Tek što je Džaja stigao do motociklista, koji je čekao, stigoše i Kuštra i Kepec. ”Šta je, defekt?”, upitali su, pošto su se zaustavili. Uveren da su to prolaznici, kao i drugi, Nemac nije ni obraćao pažnju na njih, nego se sav dao na opravku. Kuštra i Kepec su pokušali sa još nekolko uobičajenih pitanja, ali kad Nemac nije pokazao volju za razgovor, oi skratiše uvod, izvadiše pištolje i resko zapovediše: ”ruke uvis!” Fašist pođe prema šmajseru, koji je ležao na sicu motora, ali kasno. Tri metka odjeknuše i on se sruči pored svog motocikla.
Uskoro od Morovića naiđoše kola. Džaja zaustavi starog kočijaša. Svi zajedno natovariše leš na kola i narediše starcu da vozi. Deda, videći o česmu se radi, poče da kuka: ”Jao, dico, ja se bojim”. Ipak je poslušao i preneo mrtvog Švabu do obližnje šumice zvani Nešić, gde ga je zakopao.
Ostalo se obavilo samo po sebi. Seka Garunović začistila je krv, da bi se izgubio svaki trag osvete. Motocikl, ranac, oružje i poštu poslali su u komandu mesta, u bosutske šume. Među nađenim dokumentima je i plan akcije koju su Nemci spremali na partizane u bosutskim šumama i Fruškoj gori istovremeno.
Do kraja 1943. godine, u celom kraju je bio dobro poznat zločinac Ivan Hauer, prozvan, po žei Marini, debelnoga. Ivan se pročuo po zločinima koje je vršio kao pripadnik fašističke formacije stavionirane na željezničkoj stanici, zbog čega je postao i podoficir.
U Martincima je bilo poznato da Debelnoga voli konje. Zato su ga, jednog dana, Miliško Savić, Jovan Maricki, Žarko Žunić i Borislav Štrbački prevarili i doveli u kuću Save Savića, da mu bajagi ponude za jahanje njegove lepe konje. Kad su ušli u štalu, odmah su ga vezali ularom i razoružali. Negde pred veče odveli su ga do Grozdićeve kolibe, gde su ga saslušali, a potom ga sproveli u komandu mesta, u bosutske šume, gde je ponovo saslušan i osuđen na smrt.
Maja 1944. u Martince je došao Bora Karolić – Štroka, dezerter koga su partizani, zbog kriminala, osudili na smrt. On je, međutim, izbegao izvršeje kazne, prebegao fašistima, i od tada počeo prokazivati po selima koga god je znao i gde god je šta video. Bio je već dug spisak lica koje je u smrt oterao.
Sa Štrokom je u selo došao i neki student iz Zagreba. A vest da je poznati denuncijant stigao pronela se kroz Martince za tren oka. Izveštena je i naša obaveštajna služba, gde je plan kako da se pohvataju brzo napravljen. Rešeno je da se angažuje i Mika Kirš, Nemac, kome su fašisti ubili oca, pa se znalo da ih on ne voli. Njegov zadatak bio je da Štroku i studenta dovede nekako u kafanu Lenke Zunićeve. A dalje će već ići.
Najzad, negde predveče, u Lenkinoj kafani sedeli su Kirš, Štroka i student. Uskoro su naišli Miliško Savić i njegova grupa. I sam Martinčanin, Štroka ih je odmah poznao. Ali sve je bilo kasno. On i njegov prijatelj našli su se vezani pre nego što shvatili svoj položaj. Miliško ih je poterao prema Savi i na ”štrikerkinom salašu” su ih saslušali Sava Nešić i Milorad Malešević. Kod studenta su našli dokumente koju su otkrivali direktive za njihov rad u Martincima i okolini. Zato su, posle saslušanja, sprovedeni u komandu mesta. Na putu i Štroka i i student pokušavali su bekstvo. Skočili su u Savu. Ali ih je nekoliko metaka smirilo. I prekratilo put izdaje.
