…

Ujutro 22. februara 1944. u Martincima je sve vrvilo. Žena mog domaćina, čim je došla sa bunara, počela je da priča ”šta se noćas dogodilo”… ”Naši su razoružali žandarme, govrila je, ima žena koje su sve videle i kako su ih naši terali…”

Te noći borci I bataljona Četvrte vojvođanske brigade zaista su napali žandarmerijsku stanicu u selu i posle kraće borbe razoružali žandarme. Ako se ne varam – dvedeset per žandarma i pet finansa. Zaplenili su dvadeset i pet pušaka, trideset bombi, jedan puškomitraljez, oko pet hiljada metaka i još drugog ratnog materijala.

Ni naša obaveštajna služba nije sedela skštenih ruku. Ona je uzela na nišan fašističke garnizone i njihovo manevrisanje na železničkoj pruzi. Obaveštajac Sava Nešić – Škara ima o tome lepih uspomena. Njegova priča o svom radu počinje sa onim fanom decembra 1943. kada je Žikica Paić – Đokica, član sreskog komiteta KPJ, doveo u Martince Ivana Radosavljevića – Pilota i predstavio ga kao druga odgovornog za obaveštajnu službu. Sava je bio na ličnoj vezi sa novim rukovodiocem i ubrzo je saznao da je njegov rad u strogoj konspiraciji, da o njemu zna u selu samo još sekretar partijske organizacije.

U početku prikupljao je sve moguće podatke o broju i kretanju fašističkih jedinica, borbenom raspoloženju vojnika, njihovom naoružanju i sličnom. ”Obrađivao” je, kako se govorilo, žandarmerijsku staniciu, finanse, odred nemačke vojske koji je čuvao železničku stanicu, kao i one jedinice koje bi povremeno boravile u selu. Sve podatke slao je preko kurira u komandu mesta, u bosutske šume.

-Šef financa je rekao, pisao je Sava, kad se poveo razgovor o partizanima, da se ne bi borio ako bi ih partizani napali. On je to izrekao u pripitom stanu, pa je podatak možda nesiguran. Ali, treba saznati…

-Ni kod žandarma situacija nije bolje, uočavao je Sava. Više njih su rekli pred proveranim ljudima, da oni ne bi dirali partizane ako partizani ne bi njih dirali. Drugo je sa zapovednikom žandarmerijske stanice Rudolfom Cvetićem. On mućka na dve strane. Bajagi ni on se ne bi borio protiv partizana! Ali njemu nije verovati. Ipak, kad se sve zna, to niej opasan garnizon… Drukčije stoji sa fašističkom jedinicom na železničkoj stanici. Sa njome ću se morati više pozabaviti i o njoj ćete još biti obavešteni…

-Komandant fašističke jedinice na našoj železničkoj stanici, javljao je Sava, radi i na stvaranju četničke organizacije u selu. On dolazi u kontakt sa pojedinim ljudima iz mesta i želi da od njih stvori svoje saradnike. On zna i za naše akcije u mestu, pa se tako reći nikud i ne kreže, jedva se viđa. Užasno se boji. Zbog toga ljudi o kojima govoriim idu kod njega.

Nešto kasnije Sava je dobio zadatak da ispita imamo li nekog svog čoveka na železničkoj stanici u Martincima. Bilo mu je jasno da između pedeset-šezdeset Nemaca nema nikog. Svi su bili fašisti. Ne zna se koji of kojeg gori. Ali tamo je radila Smilja Kurajić, čistačica, veoma siromašna žena. Znao je da je ona srcem i dušom za partizane. Zato je stupio u vezu sa njom. I nije se prevario. Na Smilju niko nije ne pomišljao, a najmanje na nju je mogao sumnjati zapovednik straže Zorko. Međutim, njena obaveštenja su bila vrlo korisna. I uskoro doprinela da se prekinu sve veze pojedinih meštana i komandira Zorka.

Negde krajem 1943, u Martince je došao Boško Lukičić, predratni oficir. On je služio u domobranu, u Zagrebu. Pošto smo domobrane obično razoružavali i savetovali da više ne odlaze u fašističke formacije, tako smo učinili, i sa njim. On je posle toga obećao Savi Nešiću, sa kojim je bio drug iz detinjstva, da će se u Zagrebu, preko nekog pukovnika, povezati sa partizanima. Sava se o svenu savetovao sa komandom mesta. Posle toga vratio je Lukičiću i odelo i oružje. A Lukićić je napisao pismu Zvonku Jakšiću, oficiru domobranskog zdruga u Sremskoj Mitrovici, u kome ga pozdravlja sa par reči, i predao ga Savi, izjavljujući da je njegov pseudonim – Voja – dovoljan znak za Jakšića da stupi u kontakt sa licem koji će mu doneti pismo. Sava je pismo poslao po Mići Škrbiću, koji je preko svojih prijatelja moga da ispita ko je taj Jakšić i kako da se do njega dođe. Uskoro je Sava mogao da izvesti komandu mesta da je kontakt s Jakšićem uspostavljena.

Prema upustvu Sava se interesovao za brojno staje, naoružanje i pravce kretanja fašističke vojske. Tražio je mape, skice, razna naređenja i slično. Jakšić je dostavljao podatke bez rezerve, sve do detalja. Slao je prepise naredaba i upustava, što mu nije bilo teško, jer je bio administrativni oficir u štabu zdruga. Dobili smo tako i plan utvrđenja Sremske Mitrovice, kao i garnizona na manđeloškoj pustari. Na vreme smo saznavali za dolaske Antuna Bauera, šefa Gestapa u Rumi, u Martince i okolna sela. Pošto su pokreti trupa bili česti, bilo je dana kad je Jakšić slao izvštaj i dve puta dnevno. Zbog toga Sava nije koristio samo Škrbića, nego je angažovao još Vojina Žilića i Milivoja Županskog, koji su radili u fabrici obuće ”Cundra” u Sremskoj Mitrovici, a stanovali u Martincima.

U leto 1944. već nije bilo šta da se traži u sremskom zdrugu u Mitrovici. Sve što je interesovalo našu obaveštajnu službu dobijeno je. Opšta situacija u svetu i zemlji bila je takva da su se neprijateljske jedinice presipale na našu stranu. U mnogim domobranskim jedinicama kolebanje je bilo sve vidnije. Stoga su komandanta mesta i štaba Bosutskog partizanskog odreda rešili da pozovu prestavnike domobranskog zdruga na pregovore da pređu sa celom jedinicom u NOB. Na sastanak, u kući Vojina Žilića, došli su dva domobranska oficira, a sa naše strane Vasa Vesković, obaveštajni oficir Bosutskog odreda, i Sava Nešić. Posle razgovora, koji je vođen više časoca, domobrani su pristali da pređu na našu stranu. Zbog toga se razgovor nastavio o tome kako i gde da se odigra taj događaj. Posle nekoliko dana ceo domobranski zdrug napustio je Mitrovicu i prešao našim jedinicama u Fruškoj gori.

Krajem avgusta 1944, dakle posle pregovora sa oficirima sremskog zdruga, došla je u Martince Peta lovačka pukovija, čije je zapovednik bio
pukovnik Milan Janković. Vojska se smestila usred sela i ogradila žicom sve prilaze. Vojnici su počeli da vršljaju po selu, pa se moralo misliti kako ih umiriti i učiniti bezopasnim. Pukovnik je stanovao u kući Lazara Radakovića, pa je Sava Nešić stupio u vezu sa njim i zamoli ga da pita bojnika da li bi primio na razgovor predstavnike partizana. Radaković je posredovao i posle nekog vremena obavestio Nešića da je Janković prihvatio predlog. Na pregovore su došli Sava Nešić i Miloš Škrbić. Pošto ih je bojnik primio, Sava je rekao da su oni seljaci iz Martinaca i da su ovlašteni od strane partizana da, u njihovo ime, vode pregovore sa njm, kako bi sa celom pukovijom prešao u NOV. Razume se, kao primer, nabrojali su neke jedinice koje su to već učinile. Janković, međutim, nije hteo da se preda bez naređenja svojih starešina. Tako razgovor nije uspeo. O njemu je obaveštena komanda mesta i štab Bosutskog partizanskog odreda.

Međutim, iz štaba se insistiralo da se sa Jankovićem ponovo deđe u kontakt i obnove pregovori. Zbog toga je Jela Trninić pozvala Jankovića na sastanak u svoju kuću. Bilo je oko deset časova uveče, kada je Janović, sa još jednim oficirom, stigao. Sa naše strane došli su na pregovore: Sreta Grujić, Sava Nešić, Miloš Škrbić i Jelena Stanivuković – Šilja. Janković je zauzeo isti stav kao i ranije, tak oda pregovori ni ovog puta nisu uspeli. Posle toga, naše jedinice, koje su se u to vreme nalazile u okolini, napale su Petu lovačku pukoviju. Mnogi domobrani su u grupama prelazili u partizane, a mnogi pobegli svojim kućama. Tako se pukovija raspala.