Pa i u jeku najcrnjeg terora i histerije profesionalnih ubica, Sarajevo nije prestajalo da požuruje dan svoje slobode. Hercegovačke jedinice su se nalazile od Konjica, Krajišnici sa svojim predhodnicama u Kaknju i ispred Visokog, Crnogorsci iz pravca Goražda i Trećeg korpusa na liniji Pohovac – Sokolac – podromanija, znali su dobro stanje i položaj neprijatelja. Jer, Valterova radio – stanicanije prestala da emituje poruke. Sredinom marta Vrhovnom štabu je predat sledeći telegram:
»1941 divizija ima jedan puk pale – Stamboličić, jedan puk Morko – Crvene Stijene i puk artiljerije. Operativni štab je kod Pala. Izgleda da će ga ova divizija povući narednih dana u Sarajevo. Brojno stanje pet do šest hiljada vojnika sa dosta turkestanaca. Zapovednik general Bler.
Vražje divizija ima 1.200 ljudi, od toga 800 boraca. Štab u pokretu prema Ilidži. Drži sektor oko Pazarića. Zapovednik general Rajnike.Moral slab.
Štab »Princ Eugena« sa generalom Smithubenom na Ilidži. Sastav: tri pešačka i jedan artiljeriski puk – 13,13 puk na Ivan – Sedlu, 14,14 – puk u pokretu prema Varešu, 4,4 – brandenburški puk na sektoru Zenice, artiljeriski puk podeljen na pešačke pukove. Uz 4,4 puk dve hiljade belogardejaca. Imamo oko desetak ljudi.
Valter«
A krajem meseca, drugi:
»Pokret delova »Princ Eugen« divizije ima za cilj oslobođenje pruge i bočni napad za oslobođenje Nemaca kod Mokrog. Nemačko protuzrakoplovstvo otišlo u pravcu Borada. Velićina pozadinskih jedinica takođe. Gestapo pali arhivu.
Nemački komandant odbrane Sarajeva general Katner podiže bunkere oko štaba u Braunovoj ciglani. Ima u Sarajevu oko dve hiljade svojih boraca. Moral slab.
Valter«
Povezicao se i direktno sa jedinicama koje su se prbližavale gradu. Jedno takvo pismo (od 29 marta), čudom sačuvano, glasi:
»Dragi dugovi,
U vezi sa primicanjem jedinica naše vojske na prostor severno od Sarajeva kao važan problem postavlja se pitanje našeg povezivanja. Ne znam tačno koja se naša jedinica nalazi na pravcu kojim šaljemo ovo pismo i zato ga ne možemo određenije adresirati.
Dobro bi bilo ako bi se već u vašem prvom odgovoru osvrnuli na mogućnost prebacivanja naših drugova, novih boraca, do vaših jedinica. Nastoje da se veza uspostavi na što konspirativnijoj osnovi zbog neprijateljske pažnje budnosti.
Za M.K. Sarajevo – Valter«
U noći između 27 i 28 marta jedan od čuvara Tvornice duvana, pritaivši se uz železnu ogradu, bio je svedok groznog prizora:
»Crna Marica« dovukla je 18 leševa i, dok se ona triput vraćala, žrtve su privezivane za grane na početku marindvorske aleje kestenova. Ostali očevici, nji 37, bili su živi, povezani žicom. »Satnik« Cerjan i »nadporučnik« Babić, oba iz Luburićeve grupe, nadziarli su sa uperenim pištoljima, a krvnici od zanata vešali redom. Bilo je povika, pokušaja bekstva i pucnjave i u tami zakukuljeno Sarajevo nije ni slutilo kakvo će stratište osvanuti između kavane »Tilave« i Zemaljskog muzeja.
Veliki, krvavi plakati objavili su »presudu« Prekog suda: 35 obešenih bili su policajci a ostalih 20 »dodao« je Krema iz svojih mučilišta.
Transporti su odvukli u logore nekoliko stotina ljudi, u kolektivnu i neizbežnu smrt, ali ono što se događalo tih dana u »Berkovićevoj vili« prevazišlo je sve srednjovekovne inkvizicije.
Među 23 žrtve spadala je i 50-godišnja Ana Lazarević, koju su ustaše dovukli da ih dvori. Jednog dana nju je iz susedstva pozdravio dečak esad Hadžimuratović i stražar ga je odmah uhapsio; njih dvoje su naročito mučeni i iznakaženi. Tu se našao i hrabri atentator Halid Nazečić i studentkinja Seka Radulaški koju su jednostavno pokupili sa ulice.
Niko nije preživeo noć između drugog i trećeg aprila: divljajući, Luburićevi dželati zakopali su svoje žrtve u park vile, plitko ispod nekada uređenih staza.
Valter i njegovi prijatelji pripremali su se na poslednji obračun. Videlo se da neprijatelj ne misli da brani Sarajevo, uplašen sve snažnijim obručem. Ali, šta će još biti do kraja?
Konačno je u kući Jankovića – Šarabe na vrhu Bjelava primljen telegraf iz Vrhovnog štaba:
»Sačuvajte objekte, pre svega električnu centralu i poštu. Organizujte njihovu odbranu. Ne dozvolite da arhive budu uništene!«
Tri rečenice, a koliko opasnosti i napora da bi se sprovele u delo. Valter se oprostio od svojih ljubaznih domaćina Alije i Smilje Kurtović:
-Eto dočekali smo! A ovo je sitnica! Kao što vidiš Alija, ja i dalje ostajem u tvom mantilu…
-Mogao bi da se pričuvaš! – govorili su mu drugovi znajući za poverljivi telegram Aleksandra Rankovića kome se baš to zahtevalo. Pripremili su mu sklonište na Kovačima i odredili kurira – motociklistu, ali on nije hteo ni da čuje:
-Zar između četiri zida, kao baba? Kada sam doasada ostao živ…
Na sve strane, po obroncima, oživele su udarne grupe, održavani sastanci, deljeno oružje i propusnice. Nemc i ustaše nisu više imali sluha za ovu neobičnu aktivnost, jer su spasavali gole živote bežeći prema jedinom izlazu – Sarajevskom polju.
Posle podne petog aprila već su zaposedane mahale. Vođa bistričkog aktiva Galib Festa osigurao je mostove na svojoj strai i u dogovoru sadomobranskim odicirima zauzeo zgradu Divizije. Nažalost, Festa je poginuo demontirajući jednu ručnu bombu. Sa Vratnika su jevljai da se domobrani predaju. Jedna veća kolona Nemaca zaustavljena je i raspršena kod Kozje Ćuprije – ima čak i dosta zarobljenika.
-Moram tamo! – odlučio je Valter a onda kao da se dosetio: – Kako napreduje izrada zastava? Požurite! Pripremite i novu uniformu, neću valjda dočekati drugove u civilu.
I nestao je u sumraku, ali se za pola sata vratio u štab. Očito, Centrala mu nije davala mira. Svaki čas je pitao:
-Vidi li se šta?
Grad je bio sasvim osvetljen, jer se mnogi više nisu držali »naredba o zamračenju«. Čula se prva eksplozija municije sa Huma, i Valter je produžio:
-Počeli su da miniraju. Hajdemo!
Tek što je stigao u električnu centralu, liznuo je zlokobni plamen i iz Tvornice duvana. Mirno je dohvatio telefon (veza nije bila prekinuta) i pozvao vatrogasce znajući da su oni na nogama.
Ali, zemlja je obet zadrhtala, ne od eksplozije, već pod težinom tri nemačka tenka koji su iznenada protutnjali pored Električne centrale. Da li će ih oni kod Pošte zaustaviti? Hoće, jer su se u grad spustile predhodnice Osamnaeste hrvatske brigade.
Na širokom prostoru Obale, oko Pozorišta, Pošte i Suda, zapraštalo je sa svih strana, iz svih prozora. Prvi tenk je zaustavljen a njegova posada povijena, ali su branioci imali gubitke: na samom ulazu u Poštu pao je inž. Faud Midžić. Nemci su nosili i mine u verovatno zakasneloj odluci da unište bar objekte.
I drugi gmizavac zaustavljen je kod Cirkus – placa, a jedini preostali nije mogao išta da učini protiv branilaca i oslobodilaca: štab Osamnaeste hrvatske brigade smestio se u zgradi bioskopa »Tesla« i odatle rukovodio borbama.
Odahnuvši, oni u električnoj centrali izgovaralisu imena poginulih ovde – i na drugim stranama: Ilijas Alibegović, Mensur Alijević, Vlado Andrić, Bogdan Banović, Muharem Kustura, Rudolf Prelčec, Muhamed Šutković, Angelo Tamazi, roman Žagar i drugi.
Požar u Tvornici duvana nije prestajo i Valter upita:
-Jesu li se vatrogasci probili?
-Evo jedne grupe ovde sa nama.
-Vojo, hajdemo! – rekao je pratiocu.
Tek što su izašli i krenuli u levo, od vrata je stigla patrola jedne od četa Osamnaeste bigade:
-Držite se, drugovi, još malo, sad će i ostali naši!
Sa okolnih brda jsano se čula pesma i povici slobodi. Sarajevo je, čekajući skoro četiri godine, dočekalo partizane.
Dve tamne prilike išle su u koloni oprezno ulicom prema Marindvoru. Isto tako nečujno kao i granta što je iznenada tresnula u blesku munje na zalutaloj putanji negde od Železničke stanice ili Čengića vile.
Minobacač ili čak top? To će ostati tajna.
Valterovo telo je razneseno i samo se na jednoj strani videla ruka sa satom: zastao je u 0,55…
U zoru, Radio – stanica Mesnog komiteta prenela je svoju poslednju poruku iz Sarajeva:
»Grad oslobođen, ali je Valter poginuo…«
Kraj.
