U ABDIĆEVOJ 9…

Za godinu i po dana koliko je odsustvovao, Sarajevo se izmenilo i, pod teretom okupacije i terora ustaške stahovlade, nekako posivelo, smanjilo, ljudi se uvukli u sebe. Za jednu jedinu reč slali su u logore, za najmanju aktivnost izvodili pred preke sudove. Pa ipak, slobodarski grad na obalama Miljacke nije hteo da izneveri slavne tradicije Principa i drugova i Principovoga bratića Slobodana – Selje i njegovih drugova komunista.

Svega nekoliko članova Partije našlo se u gradu u trenutku Valterovog dolaska, na koje se novi sekretar Mesnog komiteta mogao osloniti. Iz Mostara su prebačeni Sefet Džinović – Mirko i Ančika Đurić – Tanja, a u Mesni komitet je kooptiran i stolarski radnik August Batagolj – Marko. Dok je preuzimao Mesni komitet od Esada Čengića, umalo svi nisu bili pohvatani, jer je policija provalila na sastanak i Valter je u poslednjem trenutku iskočio kroz prozor, zajedno sa osalima.

Svoj prvi sastanak novi Mesni komitet održao je u jednoj kući na Mejtašu. Članovi komiteta dobili su posebna zaduženja, pojedine delove grada i veća preduzeća, a odlučeno je da se prva ćelija obnovi Železničkoj radioni. Sledeći sastanci održavani su jednom do dva puta nedeljno na raznim mestima. Odlučeno je da centar aktivnosti i sastanka ostane donji deo grada, Bjelave i Mejtaš sa mozaikom uličica i malih kuća koji je omogućavao brže kretanje i lakše skrivanje.

Konačno se i Valter, posle nekoliko stanova, smestio u kuću Alije Kurtovića u Abdićevoj 9. Domaćin, bivši aktivni kapetan (demobilisan 1937), i njegova supruga Smilija bili su povezani sa Pokretom već 1941 godine, preko Džemala Krvavca i, kasnije, Adema Buća koji je od novembra 1941 proveo kod njih nekoliko meseci. Za Bućom su tragali specijalni agenti dovedeni iz Mostara i uspeli su da ga uhvate dok je silazio stepenicama prema Tržnici. Međutim, prekaljeni komunista nije hteo da otkrijwe kuću u kojoj je stanovao i tako su Kurtovići i dalje ostali jedan od najdragocenijih punktova ilegalne borbe. Kod njih je svraćao i Džemal Bijedić. Valtera im je doveo Enver Kržić – Arap govoreći:

-Evo, Alija, ovaj drug će otsad biti kod vas i to kao član porodice.

Valter se upoznao sa Alijom i Smiljom i brzo udomaćio u simpatičnoj atnosferi koja je ispod tišine skrivala veliko herojstvo ovo dvoje ljudi. Jer, Kurtovići su imali i dvoje dece Emira i Emiru, od kojih devojčica nije tada bila navršila ni deset godina. Za njih je Valter jednostavno bio »Čiko«.

Pošto se glavnina snaga NOV sa Vrhovnim štabom na čelu i dalje zadržavala u Bosni cežući za sebe veliki vroj neprijateljskih jedinica, Sarajevo je bilo dragocen centar. Valter je to znao od prvog dana vezujući se direktno za Vrhovni štab i druga Aleksandra Rankovića – Marka. Uspeo je da iz Italijanskog konzulata (u Trumbićevoj ulici) izvuče jednu staru radio – stanicu i daje osposobi. Šifra ove stanice bila je »Ivo i Meho«, ao ke veza sa Vrhovnim štabom uhvaćena tek krajem 1943godine i preko nje su upućeni pozdravi Sarajeva Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu.

Valter je, pun iskustva iz Tuzle,započeo široku akciju na obnavljanju revolcucionarne aktivnosti ne pbazirući se na teškoće i opasnosti. Prvo se, naravno, obratio omladini, iako su i njeni redovi bili proređeni stradanjem mnogih organizvanih omladinaca u provalama ili odlaskom na oslobođenu teritoriju. Skupo plaćeno iskustvo zahtevalo je krajni oprez u prilaženju ljudima, ali tu je bio Valterov nepogrešivi instikt. Postavljajući formiranje posebne organizacije SKOJ-a i USAOJ-a na teritoriji grada, on je prihvatio teritorijalni princip (po rejonima), a već formiranim grupama postavio je sledeće zadatke: redovno održavanje sastanaka, izbegavanje druženja članova organzacije na ulici, tačnost po kojoj se tolerisalo zakašnjenje od tri minuta, sedam minuta se moralo opravdati, a preko toga roka sluičaj je ispitivan kao sumnjiv; krajnja konspiracija mesta održavanja sastanka, zadataka, pa čak i pravih imena pojedinih članova. Naročito su bili teški uslovi za prijem u grupu i jezgro.

I već krajem 1943, kada je obuhvaćeno oko 300 omladinaca i omladinki, formiran je Mesni komitet SKOJ-a (sekretar Ančika Đurić – Tanja, članovi Hadžiomerović – Žarko, Ferdinand Šuh – Brzi, Fuad Mrkonjić – Tošo i Vlasta Bukovac – Mira). Sastanci Mesnog komiteta SKOJ-a bili su redovni i najčešće su održavani u stanu Ivana Paukovića u Ćukovića ulici.

U međuvremenu nikli su ilegalni aktivi u nizu sarajevskih preduzeća, ustanova, pa čak i službi koje su nile direktno vezane za vojsku tzv. NDH (Željeznička radiona, Vojno – tehnički zavod, Novo Sarajevo, Željeznička direkcija, Željeznička stanica, Tvornica duvana, Bistrik I, Bistrik II, Centar, Kovači, Bjelave, Gorica, Marindvor, PTT, Ured za kolonizaciju, Policiska uprava, Sud, Rudarska direkcija, Velika župa Vrhbosna, Oklopni vozovi, Topnički sklop, Protivavionska bitnica, Vojna bolnica, III zborno područje, Samovozna bojna). Jedna od prvih i najuspešnijih akcija u ovom periodu bio je slučaj sa šefom Ustaške nadzorne službe za Sarajevo Štimcem koji je, uhvaćen na prevaru, sproveden do Visoko – fojničkog odreda a kasnije u Jajce. Valter se sve češće sastajao sa uglednim političarima i građanima koji nisu sarađivali sa ustaškom državom i ptiptemao je osnivanje Narodnooslobodilačkih odbora. Prva njegova veza sa političarima bio je advokat dr Zaim Šarac. Preko Envera Krzića obezbedio je dragocenije podatke iz III zbornog područja.

Karakteristično je Valterovo pismo Aleksandru Rankoviću – Marku od 18 novembra 1943, u kome kaže:

»Dragi druže Marko,

primio sam tvoje pismo od trećeg ov. m. Ono je ovog puta nešto duže putovalo, ali se nadam da će naša veza bit ubuduće ekspeditivnija.

U svom pismo opisao sam Ti u kakvom sam stanju zatekao sarajevsku organizaciju, a izneo sam Ti i kakvi su se događaji odigrali u tim prvim danima mog boravka. Odmahsam preduzeo izvesne mere da organizaciju postavim na solidne i trajne temelje. Rad se počeo vrlo dobro razvijati i bilo je dobro izgleda da sarajevsku organizaciju učinimo masovno i zaista borbenom. Međutim, zbog nedisciplinovanosti nekih drugarica došlo je do novih hapšenja i nove provale koja nam je odnela 6 ljudi, među kojima ima i nekoliko vrlo dobrih drugova. Stoga sam morao početi iznova podizanje organizacije. Kad se u tom poslu bude odmaklo dalje i kada budu postignuti izvesni rezultati, obavestiću te.

Za uspešan rad je osnovni problem stanje kadrova u Sarajevu. Prilikom mog dolaska drugovi iz Pokrajinskog i Oblasnog komiteta obećali su da će mi u tom pogledu pružiti potrebnu pomoć. Verujem da će se to pitanje moći odmah rešiti čim Pokrajinski komitet dođe na teren o kome si pisao.

Sve kanale potpuno sam odvojio od organizacije i veze su sada dobre. Tako ćemo ispuniti i zadatak što masovnijeg odašiljanja ljudi za našu vojsku. To već i činimo. Sa oblasnim komitetom Hercegovine takođe sam u vezi ali ona, valjda zbog daljine terena, nije česta ni brza. Preko O. K. Prozor dobio sam jedno pismo od Oblasnog komiteta Ist. Bosne i odgovorio sam im našom novoostvarnom vezom u Varešu (a pisao sam im i drugim putem). Pisao sam i drugovima na Romaniji (mislim Aci*), ali odgovor još nisam dobio. Bio sam pre dolaska naših snaga ostvario dobru vezu sa rogatičkim sektorom, ali su je četničke akcije pokidale. Radim na tome da se povežem direktno sa partiskim drugovima ili vojnim jedinicamakoje se nalaze na tom sektoru i verujem da ću uskoro uspet.

Sa Brezom i Visokom u doborom sam kontaktu. U Varešu smo bili stvorili nekoliko organizacija, ali je većina tih ljudi otišla u našu vojsku. Sa Zenicom sam u vezi, ali je bezslovna potreba da na tu vezu uputim rukovodstvo sa terena kome će kontrola rada stvarnih organizacija biti lakša i neposrednija.

Ostvario sam dobar kontakt sa izvesnim ljudima iz bivših HSS i JMO. Među njima ima ih koji se vrlo dobro odnose prema nama i čine nam izvesne usluge. Pisao bih Ti o tome pobliže kad bismo već sad imali dogovorenu šifru i sledeći put ću Te potpunije obavestiti.

Političko vrenje u Sarajevu sve se više oseća i ide nabolje. Velike pobede Crvene armije i krupni uspesi naše vojske učinili su da se simpatije sveta sve više vezuju za NOP. Ljudi sve jasnijestiču uverenje o skoroj propasti fašizma punoj pobedi našeg pokreta. Razuzdana četnička propaganda u znatnoj je meri malaksala posle akcija naše vojske u istočnoj Bosni, Sandžaku, Crnoj Gori i Srbiji, jer je jedan od njihovih aduta bio da će iz Srbije i Crne Gore doći »150 hiljada« Dražinih četnikada bi uveli »red i mir učitavoj Bosni i dalje«. Preorijentaciju i simpatijama za partizane umnogome je doprineo i novi stav londonske radio – stanice, jer je drugi četnički »adut« bio da će Englezi dovesti na vlast četnike. Demoralizacija je danas visdljiva i kod četnički nastrojenih Sarajlija… Posle smrti Uzeirage H. Hasanovića muslimanska čaršija ostala je bez svog najistaknutijeg čoveka. Njen prvak je sada gradonačelnik Softić, a drugu grupu vodi bivši munistar Šefkija Behmen. On je doskora bio u stalnoj vezi sa četničkim pukovnikom Borotom i trebalo je da se prebaci u Kairo (gde je, navodno, imao da postane ministar), ali je odustao videći valjda i sam kuda događaji idu.

Pre izvesnog vremena, po dogovoru sa nemačkim komandantom Tromom, otišao je u šumu hodža Pandžada organizuje »muslimansku oslobodilačku vojsku«. Pomogla mu je i sarajevska čaršija, nabavila oružje i finansirala sa šest miliona kuna. Pandža je od prvih dana okupacije verni nemački sluga i vrbuje muslimane za SS – trupe, a njegovo delo je i dolazak jeruslemskog muftije. Mišljenja sam da njegov najnoviji poraz znači pokušaj odvajanja jednog dela muslimana od NOV I NOP. Ima oko sebe oko 250 ljudi i to vrlo šareno društvo koje sačinjavaju sarajevski mladići, seoski milicioneri, žandarmi i dojučerašnje ustaše. Kreću se na liniji Bjelniće – Trnovo – Ustiprača.

Sarajevska HSS od ranjij je najvećim delom stala uz zataški pokret i u većini odobravala i nemačko i ustaško stanovište po svim pitanjima. Od svih bivših članova HSS svega oko 50 njih nisu se bili odrekli svog političkog uverenja. Sve češće vesti o masonom prelasku istaknutih pojedinaca na stranu naše vojske, a u prvom redu vesti sa frontova, učinili su da se i raspoloženje kod hrvatskog dela Sarajeva počne radikalno menjati.

Za raspoloženje sarajevskog garnizona karakteristično je da je nedavno, na sastanku sa domobranskim »časnicima«, nemački general Najhold, komadant »Vražije divizije«, napao sve oficire u Sarajevu da većina od njih simpatiše sa partizanima, drugi deo sa vladom u Kairu i da su svi odreda protivnici Nemaca. Iz niza razloga nazadovoljstvo u sarajevskom garnizonu je znatno, ali nam današnja snaga naše organizacije ne pruža mogućnost da se odmah bolje povežemo sa nezadovoljcima.

Vladajuća klika ustaša, koja je sa svom pompom bila čvrsto uverena u nemačku pobedu, došla je dole da im ljudi neće da se prime ni najkrupnijih položaja. Pre izvesnog vremena bio je postavljen za »velikog župana« Suljo Alečković, ali je ubrzo smenjen jer su mu ćerka i zet otišli u partizane! Sad je za velikog župana postavljen Kulenović, advokat iz Konjica, ali se on »teško razboleo« čim je čuo za imenovanje. Za novog šefa policije postavljen je sudija Ebner i on je postavio uslov da se izmene šefovi političkog i kriminalističkog odseka, pa su se u gradu prenosile priče da će zbog toga ostati stari šef policije Petković i da je bivši gradonačelnik Muhamed Zlatar naprasno umro kada je saznao da opet hoće da ga postave na čelo opštine. Prilikom poslednjih konferencija koje su u Sarajevu održali ustaški ministri Lorković i Vokić došlo je do krupnih prepirki i otvorenih prigovora od gradonačlnika Softića i drugih učesnika.

U strahu od novih događaja, ratni špekulanti i ustaše na sve strane kupuju zlatnike i druge dragocenosti.

Dosad mi materijal sa terena nije stizao redovno. Dobio sam nešto više primeraka »Kuda ide Bugarska«, pet primeraka govora druga Švernika i nekoliko listova »Glas« i »Naprijed« i sa dnevnim biltenom Vrhovnog štaba to je sve. Potreba za takvim materijalima je vrlo velika i trebalo bi obezbediti redovno slanje i u većim količinama.

Neće Ti, verujem, biti teško da sa svojim pismom pošalješ i šifru za naše dopisivanje.

Srdačno te pozdravlja sa
Smrt fašizmu – Sloboda narodu!