Usred razgovora rekao je Miri Stanišić aktiviskinji koja mu je najčešće pomagala:
-Opet ću nekoliko dana biti otsutan, odlazimna oslobođenu teritoriju. Ali ne daleko.
-U uniformi?
-Tako je najlakše,a već sam se i navikao na one dve zvezdince pod grlom…
-Treba li u međuvremenu nešto posebno završiti?
-Pripremi što bolje sastanak sa ženama. Bojim se za Fohtove.
Kuća u Čadordžinoj ulici bila je najčistiji simbol sarajevskih ilegalaca: svi njei ukućani, izuzev bake, pomagali su akcije. Po ceo dan nešto se u njoj svršavalo, najčešće otkucavali materijali i izvlačili na ciklostilu. Valterov ljubimac bio je dvanaestogodišnji Vlatko. Mališan je imao svoj posebni zadatak da, igrajući se s decom, stvori bku ispred kuće, kako se ne bi čui otkucaji strojeva. I nije to bilo lako, jer su Vlatkovi vršnjaci zavoleli krpenjaču, a ulica je bila strma.
-Daću vam gornji gol! – preklinjao je Vlatko.
Fohtovi su provaljeni slučajno, a ipak pod čudnim okolnostima:
Industrijalac Hraski, uplašen od bombardovanja, obratio se mami Sari molbom da kod nje skloni privremenosvoju porodicu.
-Ne ulazi se tako lako u moju kuću! – odgovorila je prkosna Jevrejka koju je samo čudo dotada spaslo od opšteg pogroma.
Naraski je, verovatno bez zadnjih namera, ispričao ovo u jednom društvu i Mesni komitet je alarmiran, pa je Valter požurio s odlukom da siklostil i ostalo iseli iz Čadordžine… Zato je sada bio tako brižan.
Na povratku, sačekala ga je tužna vest: Fohtovi su uhapšeni! Policajci su stigli po njih i prilikom premetačine pronašli ispod otomana u sovi veću količinu hartije i indiga. Odmah su zatvoreni otac, sin Ivan i mama Sara. Vlatko je ostao sam sa bakom ali su se i na njega okomili:
-Ti, mali, moraš sve da nam ispričaš!
-Ništa ja ne znam…
Dobio je jedan, dva šamara, ali nije zaplako on, već baka:
-Reci sine ako se čega sećaš, sine!
-Nemam čega da se sećam!
Stariji brat uspeo je da (u čarapama po januarskoj hladnoći!) izmakne iz ustaškog zatvora i uskoro su došli i po Vlatka. Progutala ga je noć u transportu smrti, zajedno s ocem i majkom.
Valter je uzalud pokušavao da ih oslobodi, sam se izlažući najvećoj opasnosti, bavio se mišlju da organizuje prepad na zatvor. Morao je da odustane jer je pokret zahtevao nova odricanja.
Nastavio je da odlazi na sastanke, čak i tamo gde ga nisu očekivali. Tako je bilo i na konstituisanju Gradskog odbora AFŽ krajem januara. U zgradi Ritiša, uz poznati rasadnik cveća, našle suse na okupu najistaknutije aktivistkinje Sarajeva: Mira Stanišić, Cilika Hajnrih, Vaska Vukalović, dr Hiba Ramadanović, Ljerka Cvitković, Azra Grebo, Oliver Katić… Valter je naišao kada je sastanak već počeo, zaso u ugao i nije davao glasa. Tek pred kraj progovorio je:
-Nećemo još dugo čekati, ali sada je najteže. Ovo su dani kada i vi žene konačno osvajate ravnopravnost…
Na sastanku sa grupom sarajevskih profesora zapazio ga je slikar Roman Petrović. Dugo je posmatrao izduženo, mršavo lice sa užagrenim očinma i kada je dogovor bio gotov, predložio:
-Da mi poziraš za portret!
-Kasnije kada prebrinemo ovu brigu.
Strastan umetnik, Roman je po sećanju naslikao portret sekretara Mesnog komiteta onako kako ga je zapamtio: sa crvenom pozadinom i očima iz kojih plamti odlučnost.
Valter je čuo za sliku i nasmejao se:
-Baš me zanima kako izgleda! Pogledaću je prvog dana oslobođenja čim se vratim sa pobedničkog mitinga!
Jer, čekali su sve odgovorniji i težii zadaci. Sarajevu su se, u nazadrživom naletu i sa svih strana, približavale jedinice Jugoslovenske armije. A trebalo je podneti i ono najgore: Maksa Luburića.
Vest nije bila nimalo utešna:
Sredinom februara javljeno je iz jedne radionice da je kod njih izrađen pečat sa ustaškim grbom i tekstom »Strožer pukovnika Luburića«.
-Sada treba naročito paziti, jer svako otkrivanje zanači najsvirepiju smrt! – govorio je valter na kratkim sastancima.
Luburić je stigao načujno, ali se odmah osetilo delovanje maloumnog zločinca i manijaka, a »zapovednik divizije« Franjo Sudar i šef vojnog rukovodstva Dragutin Krema preko noći su pali u senku. Jer, Luburić je (u Sokolskoj ulici 10) formitao svoj stožer, posebnu vlast koja nikome nije polagala računa ne trpeći primedbe. Tu su bili »bojnik« Cigoje, »stožernici« Stipe Barbarić i Tomislav Mesić, lekar i predatni poslanik JRZ u Mostaru »pukovnik« Ridžanović i ustaški »muftija« Handžić.
Sarajevo, nestrpljivo i izmučeno, jedva je čekalo oslobodioce, ali je morao da izdrži još pet nedelja – najkrvavijih u svojoj novijoj istoriji!
Za Lubrića je bila zauzeta Folkertova kuća (»Berkovićeva vila« u Skenderliji ulici), kuća trgovca Babunovića u Dženetića čikmi i restoracija »Gradski podrum«. Samo jednom, 25 februara uveče, krvnik se pojavio na večeri koju je priredio za »doličnike«, održao čak i kraći govor preteći da »neće biti pošteđen niko ko ne želi ustašku državu«.
I već sutradan počele su danonoćne racije, otimačine i odvođenja, pljačke i pir pobesnelih koljača. Kućama i mestima gde se kretao Luburić nije se moglo prići: čak i na krovu garaže prekoputa »Bekovićeve vile« bilo je postavljeno mitraljesko gnezdo.
Znali su ustaški krvnici da je Sarajevo pun aktivista NOP-a i lov na ljude proširio se na sve građane. Izaći na ulicu predstavljalo je smrtnu opasnost. U policiji je otkrivena grupa od 35 organizovanih stražara i oficira, a u masi ostalih koji su hapšeni, mučeni, transportovani u logore ili ubijani u Luburićevoj »vili« i na stratištima kod Bakarevca i Kozje Ćuprije, bilo je dosta ljudi uključenih u aktive. Jezgro otpora ostalo je, srećom, ne taknuto. Valter kao da više nije spavao ni jeo.
Dragutin Krema setio se poslednjeg poteza i u »Novom listu« nekoliko puta je objavio »ultimatum« onima koji su davali i sakupljali priloge za Narodnu pomoć. Kako ustaško redarstvo ima spiskove tih građana, ali hoće da se oni »sami prijave«. Prijavi listić priznavao je na svojim stupcima:
»Treba znati da partizani imaju svoje ljude svuda i da im prilično teško staje na kraju«.
Rok »ultimatuma« isticao je 16 marta, a to je zločince još više razjarilo. Pre toga, u pokušaju da »učvrsti odbranu« Ivan – Sedla, Luburić je streljao grupu domobranskih oficira koja je odbila da se bori na sektoru Konjic – Bradina i razoružao seosku »legiju« u Pazariću i Hadžićima. Hodža Pačariz dobio je od njega »izričito obaveštenje da mobiliše izbeglice i begunce iz Sandžaka, crne Gore i Albanije koje su se zadržale u Sarajevu.
Kretanje u gradu bilo je ograničeno do 18 časova.
-Da ubijemo krvnika? – nudili su i molili mladići Valtera.
-Ne, čak i da uspe, bilo bi preskupo…
Ipak je to pokušao maturant Halid Nazečić, vođa »petorke« i jedan od najhrabrijih mladih komunista. Sačekao je krvnika na izalzu iz pozorišnog foeja i kada je u njega već uperi cev revolvera, drugi omladinac koji je bio prisutan, uplašio se i povukao Nazečića za ruku. Revolver je pao na pod, a Luberićevi žbiri peiskočili i odmah poveli obojicu u »Berkovićevu vilu«.
