Nije prestajao s aktivnošću ni u najopasnijim periodima, a početkom 1944 išao je na oslobođenu teritoriju, čak do Vrhovnog štaba koji se tada nalazio u Drvaru. Prebacio se motoviklom do Viskočko – fojničkog odreda, tu ostavio domobransku uniformu i produžio dalje. Po povratku, govorio je ostalim članovima Mesnog komiteta:
-Ono je život: bore se, ali znaju bar skim i pri tome udišu slobodan vazduh…
Osmehnuo se i dodao:
-Poručuju da smo mi na »najstrašnijim položajima« i mnogo cene svaki naš potez.
-Jesi li video druga Tita? – upitali su ga.
-Jesam, ali nisam uspeo da s njim razgovaram: bile su ga zaokupile strane misije.
Bližio se Prvi maj i omladinske grupe Sarajeva prihvatile su plan Mesnog komiteta SKOJ-a o takmičenju: – ko će poslati veći broj boraca u NOV, – ko će sakupiti više novca i materijala u pomaganju porodica otsutnih boraca, – ko će sakupiti iscrpnije podatke o ratnim zločincima.
Počela je čak priprema za izdavanje ilegalnog lista sarajevske omladine, ali su teškoće bile nepremostive. Vrativši se s oslobođene teritorije, opet je Valter posebno obradovao omladince:
-Znate li kako ćemo čestitati Sarajilijama Prvi maj? Slikama maršala Tita!
I pokazao im je fotografiju koju je doneo sa sobom: To je bila ona poznata Titova slika u ogrnutom šinjelu i sa blagim osmehom na licu. Trebalo je naći mogućnost da se fotografija umnoži i Valter je, ne dvoumeći se, angažovao za taj posao dva najpoznatija sarajevska fotografa, Lisca i Božića. Kopiranje je vršeno u toku dve noći i trećeg dana centar grada bio je preplavljen fotografijama veličine dopisnice na kojima je pisalo: »Maršal Tito, vođa naroda Jugoslavije«.
Neprijatelj se upinjao da sazna ko drži konce sce očitije aktivnosti: svoje pse pustili su i Gestapo i Ustaška nadzorna služba, hvatali i hapsililjude na najmanji znak, otkrili poneki sitniji kanal, ali se sve ostalo, kao automatski, zatvaralo i prekidalo: jezgro je ostajalo netaknuto. I sve razgranatiji poslovi zahtevali su od Valtera da noći pretvori u dane. A u njemu kao da je bila neiscrpna energija. Tabake izveštaja ispisivao je strpljivo svojim sitnim, urednim rukopisom, održavao sastanke, bdio nad radio – aparatom, sastavljao i dešifrovao naloge i telegrame. I sve to u jednospratnoj kući Alije Kurtovića u Abdićevoj 9. Svega 200 metara dalje stanovao je zloglasni ustaški dželat Dragutin Kremna, šef vojnog redarstva, a patrole tutnjale svakonoćno. Počele su i avionske uzbune ali Valter nije prekidao posao. Pušio je dnevno po stotinu cigareta.
Jednoga dana domaćin Alija mu reče:
-Da vidiš moj izum: između naslaganih drva ostavio sam u podrumu slobodan prostor, toliki da se može sakriti čovek…
Valter je pregleda »sklonište«, pohvalio domaćina, ali je primetio:
-Ovo je odlično kao trenutno rešenja. Ali, moj Alija, ako bi nas nanjušili i počeli detaljno da pretražuju…
-Ne bi stigli: zar mi nisi dao bombe i pištolj!
-Zaista ne znam kako da ti se zahvalim na celoj ovoj brizi. Bolje da ne mislimo na najgore, jer, ne zaboravi, i deca su s nama…
Prekoputa Kurtovićevog doma stanovao je čudan bračni par starih ljudi. Zvali suse Zavacki. Ona je bila Bečanka, a on Poljak. I često bi se preko ulice poveo razgovor između stare Zavacke i Smilje Kurtović:
-Vi kao da imate podstanara? – pitala je stara Zavacka.
-Mislite onog mladog natporučnika! Ne, to je jedan dalji roak, pa ponekad navrati kod nas. Zamolio me da mu operem rublje…
Ipak je bilo sumnjivo da se nezainteresovana žena raspituje za Valtera. Postao je oprezniji i počeo je da izlazi samo noću…
A i na ulii je imao naugodnih susreta. Dva puta se sreo sa tetkama koje su živele u Sarajevu. Znajući da je on otišao u šumu, iznenadile su se kada su ga prepoznale negde kod katedrale:
-Odakle ti, sine Vlado? Zašto nisi so nas došao?
-Znate i same kako je…
-A ostaješ li duže? Trebali ti što?
-Ne, vraćam se posle podne. Gledaću da pre odlaska skoknem do vas. Mogle biste da mi pripremite neke deblje čarape, ako imate.
-Nabavićemo svakako…
-Ali, molim vas, budite oprezne. I nikome ni reči da ste me videle.
Kasnije je sreo neku poznanicu, stariju ženu sa ćerkom i ona ga je toliko zaokupila da nije imao kud, pa je zakazao sastanak isto u Šahinagića ulici prekoputa Većnice, na ovoj strani Miljacke. Ali je, pun opreza, uputio tamo Aliju Kurtovića i Derviša Krvavca, svoje »najomiljenije kurire« i upozorio ih:
-Objasnio saam vam kako njih dve izgledaju. Obiđite onaj mali parjk i dobro osmotrite sa li su same, pa onda ti, Alija, saopšti onoj staroj da sam morao iznenada otputovati.
Tri puta je dolazio u direktnu opasnost da ga uhvate: kod Begove džamije, na Baščaršiji i u Trumbića ulici. Išao je u rano poslepodne kroz gradsku vrevu, kada ga neko dodirnu za rame:
-Kako si, Vlado? Odakle ti u Sarajevu?
Bio je to njegov zemljak Mrkić iz Pljevavlja koji ga je odnekud prepoznao. Napravio je ljubazno lice i odgovorio:
-Pa eto, slučajno.
Agent, inače priprost čovek, nije odustajao:
-A gde sada živiš i od čega?
-Činovnik sam banke u…
-Mrkić ga prekide:
-Hajde, ne budali! Vidio sam tvoje ime na spisku najopasnijih komunista. I šta bi da te sada uhapsim i sprovedem?
Valter se naglo izmenio, zacaklio očima i uhvatio Mrkića za ruku:
-To bi ti bilo poslednje hapšenje, jer mene sada prati najmanje deset ljudi koji bi te, da prstom maknem, napunili olovom…
-Ti se šališ…
-Onda, probaj! Nadam se da nisi dosad okrvavio ruke i savetujem ti da se opametiš dok još ima vremena.
I žurno se odvojio od iznenađenog oveka.
Radio – veza sa Vrhovnim štabom nije uvek funkcionisala, pogotovo osle drvarskog desanta i preseljenja na Vis. To se vidi i iz Valterovog pisma Aleksandru Rankoviću od 26 avgusta 1944:
»Dragi druže Marko,
Tvoju loznku prenetu preko »Slobodne Jugoslavije« uhvatio sam istog dana i prema dogovorenom počeli smo sa radom odmah sutradan. Nastavili smo da se javljamo svakog dana a činićemo to i dalje, iako ima malo izgleda za uspeh kad se već dosd nismo mogli povezati.
Danas smo poslali preko Desete novo pismo, plan i šifru ne bili se makar s njima povezao, a onda preko njih uspostavio vezu s Tobom. Smatram da je velika šteta da pri ovako povoljnim uslovima, kakvi ovde postoje, naše stanice uopšte ne rade.
Šaljem ovoga puta jednog druga direktno do Tebe. Uz ovo pismo ide i plan i šifra – oboje novo, za svaki slučaj. Čim se povežemo, javiću ti depešom o svemu što bi Te moglo zanimati.
Kod nas uglavnom sve dobro.
Shvataš da radi neizvesnosti u pogledu putovanja ovog pisma i rizika sa kojim ono ide, ne mogu niočemu detaljnije pisati.
Srdačno Te pozdravlja
Valter«
Jedan od najvećih uspeha sarajevske organizacije bilo je oslobođenje šest lekara i 13 medicinskih radnika – Rusa koji su kao zarobljenici upućeni na rad u Jugoslaviju. Valter je organizovao njihovo bekstvo iz Vojne bolnice i uputio ih u Visočko – fojnički odred. Bilo je to u julu 1944 godine. A i oslobađanja drugih zatvorenika bila su često na dnevnom redu, najčešće iz bolnice. Takav je slučaj i sa Zvonimirom Grbcem – Putnikom, jednim od valterovih saradnika.
Stalan zadatak bio je pomaganje porodice čiji su se članovi nalazili u partizanskim jedinicama. Redovno, svakog meseca porodice istaknutih boraca dobivale su izvestan iznos u novcu i hrani. Na taj način bilo je obuhvaćeno oko 300 kuća. A u kuići Bekira Omersoftića na Bistriku, nenaseljenoj i skoro srušenoj, čuvan je sdragocen materijal o neprijateljskom radu i zločinima pojedinaca i policije.
Valter je već nastupao kao glasnik naroda upozoravajući istaknute funkcionere ustaških vlasti da će odgovarati za svoje postupke. Ugovorio je sastanak sa pomoćnikom ministra Asimom Ugljenom, i jednostavno mu rekao:
-Vi ste već osuđeni na smrt i može vas spasiti samo ako, bar delimično, poradite u opštem interesu…
Novopečenom županu Muhamedu Kulenoviću banuo je u stan i posavetovao ga kako da se drži podnoseći mu spisak pohapšenih u Travniku i zahtevajući da za njih založi svoj autoritet. Sastao se i sa bivšim ministrom Šefkijom Behmenom, a od predsednika opštine jednostavno je zatražio da obezbedi 6.5 milona kuna za sirotinju. Sastajući se sa predstavnicima srpske čaršije jasno je stavio do znanja inž. Besaroviću da je utopija uzimati u zaštitu generala Nedića.
U oktobru 1944 sazreli su uslovi za formiranje Narodnooslobodilačkog odbora u sastavu: dd Zaim Šarac (predsednik), dr Blagoje Kovačević i prof. Ante Martinović (potpresednici), Vladimir Perić – Valter (sekretar) i dr Boro Knežić (blagajnik). Zanimljivo je da su se odbornici sastakali u jednoj od prostorija amostana sv. Ante.
Tri člana Mesnog komiteta SKOJ-a (Brzi, Tošo i Žarko) nili su upućeni, sa grupom od 15 omladinaca u Deveti domobranski tpnički sklop koji je bio stacioniran u kasarnama kod Železničke stanice. Njihov zadatak je glasio: pridobiti sastav ove jedinice za NOV i naučiti rukovati topovima- do dalje direktive. Ujedno, domobranske uniforme omogućile su najitaknutijim skojevcima da nesmetano rade u gradsdskoj organizaciji. Ubačeni omladinci morali su da podnose i torturu »vaspitača«, a bili su čak jednom i bombardovani od strane saveznika. Na kraju, pokušali su da celu jedinicu, zajedno sa topovima izvedu na oslobođenu teritoriju, ali su na obroncima Trebevića otkriveni, pa su teška oružja morali uništiti, a sami izbeći prema Treskavici.
Valter je rukovodio i slanjem ljudi na oslobođenu teritoriju. U jednom pismu štabu Visočko – fojničkog odreda on kaže:
»Šaljemo vam drugove Zvonka – Putnika, dr Horvata i Osmana. Putnika od ranije poznajete. On je član KPJ i nalazio se dopre nekolikodana u rukama policije pa su ga drugovi oslobodili. Drug dr Horvat bio je u vezi sa našom organizacijom. Pomagao nas je povremenim uslugama, a kad je pokret postavio pred njega učešće u akciji oslobođenja iz bolnice druga Putnika, on je taj nalog prihvatio. Dobar je specijalista. Treba ga uputiti prema ZAVNOBiH-h ili štabu korpusa.
Drug Osman je takođe radio u našoj organizaciji, ali nije član KPJ. Odan je stvari borbe. Voleo je ranije više da popije i od toga ga treba lečiti…«.
Najpotpunija obaveštenja slao je Valter i dalje drugu Aleksandru Rankoviću i Vrhovnom štabu. U pismu od 23 maja 1944 čak je predložio imena ljudi koje je trebalo zameniti, a nalazili su se u logorima Jasenovac i Stara Gradiška: bili su to sve istaknuti aktivisti ilegalne borbe Sarajeva od prvih dana okupacije, među njima i inž. Leopold Černi.
»politička situacija u gradu je vrlo dobra – piše Valter Marku. Četnički elementi su ošamućeni i zbunjeni obrtom događaja: konačno su pokorene sve njihove nade da će Amerikanci i Englezi spasavati Dražu i njegov pokret. Usataše su izgubile svaki ozbiljniji uticaj… Nastojaćemo da prodredmo u neprijateljske obaveštajne centre da bi smo imali tačniji uvid u njihove namere. Ne znam da li bi bilo potrebno da uz redovne izveštaje šaljem i prepise podataka iz naše kartoteke neprijateljskih agenata… Nastojao sam da radio – službu što bolje organizujem i stvorio sam mali radio – telegrafski centar. Stanica je odlično zakonspirisana, vezu sa drugovima održavam i o njoj znam samo ja. Bude li se što meni desilo, drugovi će se i dalje javljati starom šifrom svakog dana koji se u datumima završava na pet (5, 10, 15 itd)… Naše mesne organizacije sređuju pojedine sektore prema Vašim direktivama vodeći i dalje najozbiljniju brigu o konspiraciji. Nekoliko novih drugova primljeno je u Partiju, a povećao se i broj kandidata… Finansiski stojim relativno dobro. »Slobodna Jugoslaija« već nekoliku puta populariše zajam Narodnog oslobođenja. Da li je potrebno da i ovde počnemo sakupljanje? Iako naprijatelj i dalje prosipa more laži o našem pokretu i drugu Titu, svima je jasno da tok kojim su pošli događaji u našoj zemlhji niko i ništa neće moći da zaustavi…«.
Počinjala je poslednja zima Valterovog ilegalnog rada, poslednja njegova zima.
PET NAJKRVAVIJIH NEDELJA
Usred razgovora rekao je Miri Stanišić aktiviskinji koja mu je najčešće pomagala:
-Opet ću nekoliko dana biti otsutan, odlazimna oslobođenu teritoriju. Ali ne daleko.
-U uniformi?
-Tako je najlakše,a već sam se i navikao na one dve zvezdince pod grlom…
-Treba li u međuvremenu nešto posebno završiti?
-Pripremi što bolje sastanak sa ženama. Bojim se za Fohtove.
Kuća u Čadordžinoj ulici bila je najčistiji simbol sarajevskih ilegalaca: svi njei ukućani, izuzev bake, pomagali su akcije. Po ceo dan nešto se u njoj svršavalo, najčešće otkucavali materijali i izvlačili na ciklostilu. Valterov ljubimac bio je dvanaestogodišnji Vlatko. Mališan je imao svoj posebni zadatak da, igrajući se s decom, stvori bku ispred kuće, kako se ne bi čui otkucaji strojeva. I nije to bilo lako, jer su Vlatkovi vršnjaci zavoleli krpenjaču, a ulica je bila strma.
-Daću vam gornji gol! – preklinjao je Vlatko.
Fohtovi su provaljeni slučajno, a ipak pod čudnim okolnostima:
Industrijalac Hraski, uplašen od bombardovanja, obratio se mami Sari molbom da kod nje skloni privremenosvoju porodicu.
-Ne ulazi se tako lako u moju kuću! – odgovorila je prkosna Jevrejka koju je samo čudo dotada spaslo od opšteg pogroma.
Naraski je, verovatno bez zadnjih namera, ispričao ovo u jednom društvu i Mesni komitet je alarmiran, pa je Valter požurio s odlukom da siklostil i ostalo iseli iz Čadordžine… Zato je sada bio tako brižan.
Na povratku, sačekala ga je tužna vest: Fohtovi su uhapšeni! Policajci su stigli po njih i prilikom premetačine pronašli ispod otomana u sovi veću količinu hartije i indiga. Odmah su zatvoreni otac, sin Ivan i mama Sara. Vlatko je ostao sam sa bakom ali su se i na njega okomili:
-Ti, mali, moraš sve da nam ispričaš!
-Ništa ja ne znam…
Dobio je jedan, dva šamara, ali nije zaplako on, već baka:
-Reci sine ako se čega sećaš, sine!
-Nemam čega da se sećam!
Stariji brat uspeo je da (u čarapama po januarskoj hladnoći!) izmakne iz ustaškog zatvora i uskoro su došli i po Vlatka. Progutala ga je noć u transportu smrti, zajedno s ocem i majkom.
Valter je uzalud pokušavao da ih oslobodi, sam se izlažući najvećoj opasnosti, bavio se mišlju da organizuje prepad na zatvor. Morao je da odustane jer je pokret zahtevao nova odricanja.
Nastavio je da odlazi na sastanke, čak i tamo gde ga nisu očekivali. Tako je bilo i na konstituisanju Gradskog odbora AFŽ krajem januara. U zgradi Ritiša, uz poznati rasadnik cveća, našle suse na okupu najistaknutije aktivistkinje Sarajeva: Mira Stanišić, Cilika Hajnrih, Vaska Vukalović, dr Hiba Ramadanović, Ljerka Cvitković, Azra Grebo, Oliver Katić… Valter je naišao kada je sastanak već počeo, zaso u ugao i nije davao glasa. Tek pred kraj progovorio je:
-Nećemo još dugo čekati, ali sada je najteže. Ovo su dani kada i vi žene konačno osvajate ravnopravnost…
Na sastanku sa grupom sarajevskih profesora zapazio ga je slikar Roman Petrović. Dugo je posmatrao izduženo, mršavo lice sa užagrenim očinma i kada je dogovor bio gotov, predložio:
-Da mi poziraš za portret!
-Kasnije kada prebrinemo ovu brigu.
Strastan umetnik, Roman je po sećanju naslikao portret sekretara Mesnog komiteta onako kako ga je zapamtio: sa crvenom pozadinom i očima iz kojih plamti odlučnost.
Valter je čuo za sliku i nasmejao se:
-Baš me zanima kako izgleda! Pogledaću je prvog dana oslobođenja čim se vratim sa pobedničkog mitinga!
Jer, čekali su sve odgovorniji i težii zadaci. Sarajevu su se, u nazadrživom naletu i sa svih strana, približavale jedinice Jugoslovenske armije. A trebalo je podneti i ono najgore: Maksa Luburića.
Vest nije bila nimalo utešna:
Sredinom februara javljeno je iz jedne radionice da je kod njih izrađen pečat sa ustaškim grbom i tekstom »Strožer pukovnika Luburića«.
-Sada treba naročito paziti, jer svako otkrivanje zanači najsvirepiju smrt! – govorio je valter na kratkim sastancima.
Luburić je stigao načujno, ali se odmah osetilo delovanje maloumnog zločinca i manijaka, a »zapovednik divizije« Franjo Sudar i šef vojnog rukovodstva Dragutin Krema preko noći su pali u senku. Jer, Luburić je (u Sokolskoj ulici 10) formitao svoj stožer, posebnu vlast koja nikome nije polagala računa ne trpeći primedbe. Tu su bili »bojnik« Cigoje, »stožernici« Stipe Barbarić i Tomislav Mesić, lekar i predatni poslanik JRZ u Mostaru »pukovnik« Ridžanović i ustaški »muftija« Handžić.
Sarajevo, nestrpljivo i izmučeno, jedva je čekalo oslobodioce, ali je morao da izdrži još pet nedelja – najkrvavijih u svojoj novijoj istoriji!
Za Lubrića je bila zauzeta Folkertova kuća (»Berkovićeva vila« u Skenderliji ulici), kuća trgovca Babunovića u Dženetića čikmi i restoracija »Gradski podrum«. Samo jednom, 25 februara uveče, krvnik se pojavio na večeri koju je priredio za »doličnike«, održao čak i kraći govor preteći da »neće biti pošteđen niko ko ne želi ustašku državu«.
I već sutradan počele su danonoćne racije, otimačine i odvođenja, pljačke i pir pobesnelih koljača. Kućama i mestima gde se kretao Luburić nije se moglo prići: čak i na krovu garaže prekoputa »Bekovićeve vile« bilo je postavljeno mitraljesko gnezdo.
Znali su ustaški krvnici da je Sarajevo pun aktivista NOP-a i lov na ljude proširio se na sve građane. Izaći na ulicu predstavljalo je smrtnu opasnost. U policiji je otkrivena grupa od 35 organizovanih stražara i oficira, a u masi ostalih koji su hapšeni, mučeni, transportovani u logore ili ubijani u Luburićevoj »vili« i na stratištima kod Bakarevca i Kozje Ćuprije, bilo je dosta ljudi uključenih u aktive. Jezgro otpora ostalo je, srećom, ne taknuto. Valter kao da više nije spavao ni jeo.
Dragutin Krema setio se poslednjeg poteza i u »Novom listu« nekoliko puta je objavio »ultimatum« onima koji su davali i sakupljali priloge za Narodnu pomoć. Kako ustaško redarstvo ima spiskove tih građana, ali hoće da se oni »sami prijave«. Prijavi listić priznavao je na svojim stupcima:
»Treba znati da partizani imaju svoje ljude svuda i da im prilično teško staje na kraju«.
Rok »ultimatuma« isticao je 16 marta, a to je zločince još više razjarilo. Pre toga, u pokušaju da »učvrsti odbranu« Ivan – Sedla, Luburić je streljao grupu domobranskih oficira koja je odbila da se bori na sektoru Konjic – Bradina i razoružao seosku »legiju« u Pazariću i Hadžićima. Hodža Pačariz dobio je od njega »izričito obaveštenje da mobiliše izbeglice i begunce iz Sandžaka, crne Gore i Albanije koje su se zadržale u Sarajevu.
Kretanje u gradu bilo je ograničeno do 18 časova.
-Da ubijemo krvnika? – nudili su i molili mladići Valtera.
-Ne, čak i da uspe, bilo bi preskupo…
Ipak je to pokušao maturant Halid Nazečić, vođa »petorke« i jedan od najhrabrijih mladih komunista. Sačekao je krvnika na izalzu iz pozorišnog foeja i kada je u njega već uperi cev revolvera, drugi omladinac koji je bio prisutan, uplašio se i povukao Nazečića za ruku. Revolver je pao na pod, a Luberićevi žbiri peiskočili i odmah poveli obojicu u »Berkovićevu vilu«.
