Nije bilo jednostavno izvesti prebacivanje Vladimira Perića – Valtera iz Tuzle na novu dužnost u Sarajevo, tim pre što su Nemci i ustaše pooštrili kontrolu kretanja iz Tuzle oko koje se tih septembarskih dana 1943, to se jasno osećalo, sve više stezao partizanski obruč.
Valter se dosetio. Preko Dese Selimovića poznavao je iz Doboja domobranskog oficira Ahmeta Hasića, uključenog u Pokret, i jednostavno mu rekao:
-Dobio sam zadatak da se prebacim u Sarajevo, pa ti prepuštam njenovu realizaciju. Dođi za tri dana i predloži plan, a ja ću dotle završiti preostale poslove.
Dogovorili su se da krenu motociklom do Doboja (Husić u u uniformi domobranskog »časnika«, a Valter u civilu) odakle bi nastavili vozom za Sarajevo. Nabavljena je čak i propusnica u tuzlanskoj »Županiji«, a polazak je ugovoren za 17 časova iz Džindić – mahale…
Tako je to bilo. Valtera je ispratio sekretar Mesnog komiteta Mustafa Vilović i motocikl je uskoro zaprašio obalom rečice Jale: za upravljačem je bio Hasić, a Valter pozadi pridržavajući se obema rukama. Jureći pored malte ne na izlasku iz grada, niko ih nije zaustavio, jer je Hasić bio u uniformi. Već posle Bukinja, Valter je doviknuo Hasiću:
-Vozi lakše, da se ne truckamo ovoliko. A pri ovoj buci nemože ni reč da se čuje…
Međutim, sporija vožnja dovela ih je u prvi sumrak do Karanovca i pošto su taj sektor držali četnici (i često pripucavali noću) odlučili su da prenoće u obližnjoj Gračanici. Ni to nije bilo jednostavno, ali se konak ipak našao. Hasić je pretstavljao Valtera kao domobranskog oficira koji je išao na otsustvo. U civilu je to, navodno, bilo jednostavnije, jer se često događalo da su partizani zaustavljali domobranske oficire i uzimali im uniforme.
Tek sutradan predveče dva putnika nastavili su put prema Doboju gde su se, kao na železničkom čvoru, nalazile mnoge neprijateljske jedinice, pretežno Nemci i ustaše, zatim centar Gestapoa i ustaške Nadzorne službe. Zato je Valter upitao:
-Znaš li gde ćemo?
-Naravno. Idemo ravno kući domobranskog komandanta mesta Džonlagića koji je takođe naš simpatizer…
Tako je i bilo. Džonlagić je srdačno dočekao goste, pribavio im dve »Otvorene zapovijedi« za putovanje, a Valteru je »poklonjena« i uniforma domobranskog oficira, čizme i pištolj. Prošlo je dosta vremena dok su ga upoznali sa »činovima« i »oslovljavanjem«. Posle večere pošla su sva trojica na stanicu, jer je uskoro nailazio vojnički voz iz pravca Derevente, odnosno iz Bosanskog broda.
Kompozicija je brektala, a na perou vladala uobičajna živost. Valter je pošao prema prvim vagonima, ali je na njima pisalo »Za nemačku vojsku«. Tek peti vagon bio je slobodan »za hrvatsko domobranstvo«.
U kupeu su sedela tri domobranska oficira i jedan železničar, a u ostalim vagonima je bilo dosta ustaša i njihovih oficira. Najednom je Valter povukao za rukav Hasića:
-Znaš šta smo zaboravili?
-Šta?
-Nisi mi objsanio ustaške činove i njihove znake raspoznavanja…
Sada je i to trebalo naučiti i to u hodniku vagona.
Valter kao da je oživeo: svaki čas se raspitivao za nešto i čak zapodenuo razgovor sa saputnicima. Ustajao je, odlazio na prozor i vraćao se, zalazio u druge kupee i vagone. Hasić je čuvao stvari. Ali kada se u jednoj »šetnji« Valter nije pojavio ni posle pola časa, on se uplašio i, misleći na najgore, počeo da ga traži. Zatekao ga je u prvom kupeu susednog vagona: izgleda da je među uniformisanim glavama vodio glavnu reč.
Hasić je pokucao na staklo vrata i Valter je poslušno pošao za njim u njihov kupe. Pratilac je zamolio:
-Nemoj, Braco, da toliko vršljaš: moglo bi biti opasno!
-Shvati, čoveče, da se, posle toliko vremena opet osećam slobodan.
-Da, ali uopšte ne poznaješ terminologiju koja se već uvrežila među »vojsku NDH«. Mogao bi lako da se odaš!
-U pravu si, priznao je Valter. I poslušno se uvukao u ugao sedišta pokušavajući da zaspi.
Posle ponoći, u blizini železničke stanice Gora, kiša metaka počela je da dobuje po krovu i prozorima vagona: voz je doživljavao istovremeno napad i paniku. Putnici su se uskomešali, a kompozicija povećavala brzinu, u jasnoj nameri da izbegne zasedu. Za celo to vreme Valter je ostao na svom sedištu pored vrata, na suprotnoj strani odakle je dolazila vatra zasede. Kada su pucnji prestali, a voz natavio da juri nesmanjenom brzinom, hitro je iskočio u hodnik i, vraćajući se, saopštio ostalima da ima mrtvih, ali da je napad izbegnut. Najednom su u kupeu ostali samo njih trojica: Valter, Hasić i onaj železničar.
Kao pomamna sablast voz je projurio kroz stanicu Modrinje, a Valter primetio:
-Ovde nema ni žive duše. Mora da je napad raspršio železničare. A možda niko i no vodi računa o ovoj zahuktanoj kompoziciji…
I tek što je to rekao, začuo se strahovit, prodoran tresak. Koferi i druge stvari popadali su iz mreže, putnici odbačeni na suprotnu stranu: kompozicija je prisilno zaustavljena. Ali kako?
-Mora da smo naišli na minu. – Sada će partizani osuti! – prvi je progovorio železničar.
-Ništa od napada kada još uvek ne puca. Partizanski princip je da se napada istovremeno sa eksplozijom! – mirno je odvratio Valter.
Spolja se čula paklena galama i sumanuti glasovi prekidani reskom nemačkom komandom! Hodnik vagona je bio prazan, a sa otvorene pruge izbijao mrak i gusta magla. Nemci su terali domobrane da zauzmu položaj u mladoj šumi koja se prostirala uz prugu. Valter je prošaptao:
-Brzo! Uzećemo kofer sa materijalom, a onaj drugi sa stvarima neka ostane. Ko zna šta se još može dogoditi!
Iz pravca lokomotive odzvanjali su jecaji i psovke itek sada su videli da je i njihov vagon iskočio prednjim krajem iz tračnica, a onaj ispred njega zadržao sa na polovini strmine između pruge i reke Bosne. Na mestu predviđenom za fenjer visio je leš nemačkog oficira, ali bez glave…
Napred je slika bila jezvija i tek sada moglo se zaključiti da je posredi sudar vozova. Lokomotive su bile formalno slepljene; »službenih kola« kao da je nestalo, nekoliko vagona survalo se u reku, a svuda okolo videla su se izmrcvarena telesa i krv. Bolno je odjekivalo zapomaganje ranjenih i prignječenih.
Zora se teško probijala kroz maglu i najednom iz pravca Kakanja začula se kompozicija oklopnog voza, a odmah zatim i pucnji iz haubica i mitraljeza. Sa kose iznad pruge niko nije odgovarao, tako da su domobrani i Nemci povučeni sa »položaja« i upotrebljeni za posao oko ranjenika. Videlo se da u prva četiri vagona nije niko ostao živ i oko 200 nemačkih vojnika bilo je izbačeno iz stroja. Pošto se udes dogodio dva kilometra ispred Kaknja, Valter i Hasić krenuli su u dugačkoj koloni jedva prolazeći od prevrnutih i smrskanih vagona.
Tek u Kaknju sudar je objašnjen. Partizani su te noći vodili borbu u dolini Lašve i njihove zaštitnice otvorile su vatru na kompoziciju vojničkog voza. Pretpostavljajući da u Kaknju znaju za napad, vozovođa je mislio da neće pustiti teretni voz sa kojim je trebalo da se križa u Modrinju. Ali voz sa ugljem je pušten i između Kaknja i Modrinja došlo je do sudara.
Na kakanjskoj stanici bilo je kao u košmaru: iz Sarajeva je očekivan sanitetski voz da bi bili prebačeni ranjenici iz sudara. Kada je kompozicija stigla, Valter je sa Hasićem takođe uskočio nju i oko podne su već bili u Sarajecu.
-Gde ćemo sada? – upitao je Hasića dok su sedeli u železničkoj restoraciji.
-Nisam o tome razmišljao, ali ćemo se već snaći nekako.
-Samo za dva – tri dana dok uhvatim vezu…
Tako je i bilo. Hasić se vratio u Doboj (odakle je uskoro otišao u partizane) ostavljajući Valteru domobransku uniformu i ostalu opemu.
Počinjao je drugi sarajevski, period već istaknutog ilegalca…