Nasa istorija u djelima

Dobrodošli na moj blog

27.02.2009.

....

1. IX 1941.

Tošo Katić bio nam je dobar drug i prijatelj. Njegova je historija kratka i jednostavna. Po zanimanju bio je automehaničar i šofer. Kao i mnogi drugi mladi ljudi u našem gradu, i on je htio da radi za Partiju. Bio je simpatizer. Uspio se povezati i dobio je zadatak da prikuplja sve što je potrebno za borbu. — Njemu se činilo da je najpotrebnije oružje, i on se uglavnom posvetio prikupljanju oružja. To je težak posao.

Mučno se dolazi do oružja i svaki metak predstavlja za nas dragocjenost. Zato se on veoma radovao, kad mu je uspjelo stupiti u vezu s nekim čovjekom, navodno njegovim rođakom iz okoline grada, koji je izjavio da ima dosta oružja i da je voljan dati ga za borbu protiv fašista.

Ugovorili su sastanak na nekom neupadljivom mjestu u samom gradu. Tako je uobičajeno. — Čovjek je stigao tamo u zakazano vrijeme i bez mnogo riječi predao mu tašku punu oružja. Tošo je preuzeo tašku, sa zadovoljstvom konstatirao da je teška, kimnuo čovjeku glavom i pošao svojim putem.

Nekoliko časaka poslije toga opkolili su ga agenti ustaškog redarstva s uperenim revolverima i prije no što se mogao snaći i bilo što poduzeti, stavili su mu lisice na ruke. — Bio je uhapšen. — Naime, čovjek koji mu je predao oružje, doveo je sa sobom i agente. Možda je Tošo Katić bio neoprezan i lakovjeran. Možda se nije smio tako jednostavno dati namamiti u klopku. To više nije važno. No valja konstatirati, da se bez rizika ne mogu izvršavati takvi zadaci.

Treba zamisliti mučionicu ustaškog redarstva, krvnike kojima stoje na raspolaganju sva sredstva, i uopće čitavu tu atmosferu krvi i smrti..., a nasuprot svih tih strahota jednog bespomoćnog mladića koji je uhapšen s punom taškom revolvera i bombi.

Mladići imaju i svoj lični život. Nisu oni samo revolucionari. Vole taj svoj život, i kad se bave opasnim poslovima, strahuju za njega. Imaju svoje manje i veće radosti, svoje nade i svoje iluzije... Katkada u toploj sobi i sigurnosti čvrsto vjeruju, da su itekako sposobni za nesvakodnevna djela i velika junaštva, i čak ozbiljno priželjkuju da im se pruži prilika. Ali kad jednom dođu u pravu kušnju, mnogi ubrzo shvate, da su precijenili vlastitu snagu. Nije rijetko, da se pokolebaju i pokleknu i pred mnogo neznatnijim teškoćama no što je bila ova, u kojoj se našao Tošo Katić...

Ne znamo kako se osjećao on. Znamo da je imao ženu, braću i roditelje, da ih je volio... a sigurno je imao i mnoge druge životne radosti.

Ali poznato je, utvrđeno je na osnovu onoga što se desilo, da je shvatio svu bezizlaznost situacije u kojoj se našao i da se odlučio za časnu i junačku smrt revolucionara.

Pitali su ga, zašto mu je trebalo oružje i kome ga je htio predati. Istraga je započinjala od njega. Od toga da li će govoriti zavisio je njen tok i uspjeh. I tu se više nije radilo o njegovom životu, jer njemu nije bilo spasa. Radilo se o životima drugih, koji su bili na slobodi i koji su dalje djelovali. To su znali ustaše, to je znao i Tošo Katić.

Nije mogao izmisliti bilo kakav imalo vjerodostojan izgovor niti iskonstruirati obranu sračunatu na spas života. Jer, nije se radilo o letku za koji se može reći da si ga slučajno našao na ulici i da si ga htio pročitati iz čiste radoznalosti. Niti o kakvoj sumnjivoj denuncijaciji za djelo koje nije moguće dokazati. Radilo se o taški punoj revolvera i bombi i o čovjeku koji mu je tu tašku predao, s kojim je on još od prije bio povezan, a taj je bio agent-provokator.

Mogao je, dakle, ili odgovoriti na pitanje i provaliti svoje drugove, pa se nadati eventualnom pomilovanju, računati na onu minimalnu šansu, koja u stvari i nije postojala, ali u koju mnogi u takvom položaju ipak vjeruju ... ili šutjeti uporno i do kraja, željno očekujući smrt, koja rješava svih muka. I on je odlučio šutjeti.

Ne treba opisivati sve vrste i stupnjeve mrcvarenja koji su na njemu bili primijenjeni. Opće je poznato, kako muče ljude na ustaškom redarstvu i za mnogo manje stvari. Ali da se radilo i nožem i iglama i vatrom i svim drugim prokušanim sredstvima koja su već mnogima, i to ne baš samo slabićima, otvarala usta, u to ne moramo sumnjati.

Trpio je i, ako mu usta nisu bila zapušena, vikao, ali nije odgovarao ni na jedno pitanje koje bi moglo biti od interesa za istragu, čak ni na obična uvodna pitanja kojima su ga taktizirajući pokušali navesti na razgovor.

Tko će znati koliko je puta u toku višednevnog mrcvarenja Tošo Katić bio na granici svoje izdržljivosti? Koliko se puta pokolebao i kad je proživljavao krizu?

— Ali pokleknuo nije. — A onda, u jednom momentu, njegov se otpor počeo lomiti. On je bar tako osjećao. Činilo mu se da više neće biti u stanju podnositi muke. Prestao je biti siguran u sebe, u svoju šutnju. Zato je prikupio posljednje ostatke snage i u pogodnom času istrgnuo se iz ruku mučitelja i sunovratio kroz prozor u zatvorsko dvorište.

Soba iz koje se survao nalazi se na drugom katu, dvorište u koje se bacio je betonirano, ali on nije imao sreće. Ostao je ležati krvav i polomljenih udova i rebara, bez svijesti, ali ipak, bio je još uvijek živ.

Bit će da ustaški istražitelji nisu ni poslije ovog događaja posvema izgubili nadu u konačan uspjeh istrage. Nisu ga dotukli, iako je bio mnogo više mrtav nego živ. Otpremljen je u bolnicu na liječenje, kako bi, ukoliko ostane na životu i čim mu se stanje donekle popravi, mogli nastaviti...

Drugovi su uspjeli povezati se s njim, dok je ležao u bolnici, iako se nalazio pod stalnom ustaškom stražom. Saopćili su mu preko nekih simpatizera, koji su radili u bolnici, da je primljen u Partiju. — I zamislite, kažu da se tome neobično radovao. Bio je sretan. Pokušavalo se izvući ga iz bolnice i spasiti, ali nije uspjelo.

— Ipak, dospio je ispričati sve ovo, i tako se saznalo za njegov slučaj.

Nije podrobnije poznato što se poslije toga s njim dešavalo. Zna se samo, da više nije živ. Ubili su ga negdje u Maksimiru ili na Rakovom potoku. — Nitko od ljudi s kojima je bio povezan nije provaljen. To znači da je naš drug i prijatelj Tošo Katić šutio do smrti.

To nam je danas ispričao Rade Končar.



Omladinci sa Svetica

13. IX 1941.

Jučer se desio čudan događaj. Čini se da nas u gradu već ima previše. Isplanirali smo, i to precizno isplanirali, napad na autobus koji vozi njemačke avijatičare na Borongajski aerodrom i obratno. Izvršeno je izviđanje terena, određeno je mjesto s kojega treba izvesti napad i pripremljene su bombe. — Napad je bio predviđen za danas navečer. — Vjerujem da bi nam dobro uspio i da nitko od nas ne bi stradao. S mjesta odakle smo namjeravali napasti nije teško pobjeći.

Jutros smo saznali — obavijestio nas je Lata — da su nas pretekli omladinci sa Svetica. Oni su sinoć dočekali taj isti autobus na uglu Zvonimirove i Harambašićeve ulice, odakle on i polazi, i bacili na njega dvije defenzivne bombe. U onoj nervozi bacili su ih malo prejako, tako da su probile oba stakla autobusa i eksplodirale na cesti pokraj njega. Svega su dva avijatičara lakše ranjena.

Ipak, najvažniji je moralni učinak akcije, a taj nije izostao.


Diverzija u Glavnoj pošti

U isto vrijeme dobili smo novi zadatak. Sutra se sprema velika ofenziva. Naš položaj je kod Miramarskog podvožnjaka. Treba da napadnemo bombama ustaše kad budu prolazili kamionima iz svojih kasarni na Trnjanskoj cesti u pravcu centra grada. Pretpostavlja se da će proći kroz podvožnjak. — Bombe imamo još od ranije. Trebale su poslužiti za napad na njemački autobus.

Druga udarna grupa ima zadatak da zaposjedne Kanalski podvožnjak, jer ustaše mogu krenuti i tim putem. Ali vjerojatniji je Miramarski podvožnjak.

Odmah smo išli u izviđanje. Veoma je nepovoljno. Na hrptu Miramarskog podvožnjaka, kojim ide željeznička pruga i stalno prolaze vlakovi, nalazi se ustaški stražar s puškom. — Teško je zbog toga zadržavati se tamo, jer ćemo svakako izazvati sumnju toga stražara. A jedino s tog mjesta mogle bi se dobro baciti bombe.

14. IX 1941.

Opet baš u nedjelju. Vrijeme je danas bilo veoma lijepo i toplo. Mnogo je ljudi bilo na ulicama. Šetali su i zastajkivali po uglovima, sjedili u kavanama i slastičarnama, išli na matineje i uopće živjeli kao i uvijek u lijepim danima odmora.

Točno u 12.30 sati začule su se dvije potmule detonacije. Sva stakla na zgradi glavne pošte u Jurišićevoj ulici prsnula su u paramparčad, a kroz prozore je izletjela na ulicu ogromna količina kancelarijskog papira. Ljudi su u panici poletjeli i potražili mrtve uglove. Jurišićeva ulica ostala je za kraće vrijeme gotovo pusta.

Nas četvorica, pošto smo čuli detonacije — bio je to za nas signal — požurimo prema Miramarskom podvožnjaku. Tamo stignemo za kojih pet minuta. Tako je bilo isplanirano. Deset minuta poslije toga projuri iz grada u pravcu ustaških kasarni na Trnjanskoj cesti ustaški kurir na motociklu. — I to je bilo predviđeno.

— I još za svega desetak minuta projure ispod podvožnjaka, u pravcu grada, dva kamiona puna ustaša.

— Pred njima je vozio isti onaj kurir na motociklu. Točno kako smo i očekivali.

Nas četvorica ostali smo stajati. Bombe nismo bacili. To, naravno, nije bilo predviđeno. — Naime, ustaše su naišli ranije no što smo očekivali i kad su naišli, mi još nismo bili na bedemima podvožnjaka. Radi onog stražara na hrptu podvožnjaka bilo je nezgodno odmah se tamo postaviti... Ipak, naša je krivica što akcija nije uspjela.

Izvijestili smo Latu. Nije nam prigovorio. Možda zato što je diverzija na pošti uspjela izvanredno.

15. IX 1941.

Evo kako je bilo na pošti. Danas nam je Čelo ispričao sve u detalje.

Neki bravar iz Paromlinske ceste, simpatizer, izradio je po narudžbi limene kutije, koje su bile prilagođene dimenzijama glavnih vodova gradske telefonske centrale i visoko frekventnih postrojenja.

Domobranski poručnik Augustinović, također simpatizer, nabavio je potrebnu količinu eksploziva.

Čuljat je bio mehaničar kod telefonskih uređaja na gradskoj automatskoj centrali.

Markon je bio mehaničar kod specijalnih visoko-frekventnih uređaja za međugradske veze.

Obojica bili su mladići od dvadeset godina — skojevci.

Oni su već ranije izradili plan diverzije. Za vrijeme noćne službe užurbano su vršili pripreme.

Problem je bio, kako unijeti eksploziv u zgradu. — Radilo se o količini od 21 kg trotila. — Svi ulazi u prostorije telefonskih uređaja bili su pod stalnom stražom redarstva. — Agenti su pretresali svakoga prilikom ulaza i izlaska, i to temeljito.

Na dan 11. septembra, dakle tri dana prije diverzije, Čelo se uputio fijakerom do željezničke stanice. Sa sobom je ponio velik paket, naslovljen na adresu:

Slavko Markon, mehaničar na Glavnoj pošti — Zagreb

— Jurišićeva ulica. — Pred poštom II na Glavnom kolodvoru fijaker se zaustavio i Čelo je izašao. — Paket je uzeo sa sobom. — Tamo ga je već čekao nepoznat čovjek. (Bio je to Slavko Markon, osobno, ali Ćelo ga tada još nije poznavao.) S riječima: »Gospođa je poslala paket« Ćelo je uručio pošiljku neznancu — Markonu. — Ovaj je odmah predao paket poštanskom službeniku kojega je doveo sa sobom. Poštanski službenik unio ga je istog časa pored službujućeg stražara u zgradu Pošte II.

Narednog dana paket je zajedno s ostalim pošiljkama automobilom prevezen na Glavnu poštu u Jurišićevoj ulici. — (Takva je bila dnevna praksa. — Paketi se svakog dana voze s kolodvora u Glavnu poštu, a odatle se uručuju adresantima.)

Istog dana, 12. septembra, Markon je primio dežurstvo kod automatske centrale. — U 13 sati dostavljač mu pozvoni na vrata i preda mu paket. On ga odmah pohrani na najsigurnije mjesto, u priručni magazin.

To je bio put eksploziva od domobranskog skladišta, odakle ga je ukrao domobranski poručnik Augustinović, pa preko Ćele, Markona i nepoznatog poštanskog službenika, do Pošte II na Glavnom kolodvoru i odande automobilom do Glavne pošte, gdje je uručen Slavku Markonu, koji ga je spremio u priručni magazin.
Tako je i taj najteži problem uspješno riješen.

Uz našeg mehaničara kod visokofrekventnih uređaja za međugradske veze stalno se nalazio njemački vojnik.

— Postavili su ga zbog osiguranja uređaja, jer Nijemci su i te kako bili zainteresirani za međugradske veze. — (Tu su, naime, bili i specijalni uređaji njemačke komande za održavanje veza s Bečom, Berlinom, Beogradom i Atenom, a preko njih idu i telefonski vodovi iz Berlina do Odese i Sofije.) — Tog njemačkog vojnika trebalo je onemogućiti. — U njegovu prisustvu nije bilo moguće montirati paklene strojeve. Zadatak je preuzeo Joža Čuljat.

Markon i Čuljat izmijenili su sa svojim kolegama dane dežurstva izmislivši neke privatne razloge. — Stvar se morala podesiti tako, da se njih dvojica u određeno vrijeme nađu zajedno. Trebalo je također riješiti i problem dežurne telefonistice. — Ta je morala biti upućena u stvar.

U subotu, 12. septembra, točno u 12 sati Markon i Čuljat nastupe smjenu dežurnih mehaničara, a Nada Galjer smjenu dežurne telefonistice.

Sve je bilo spremno.

Rad je započeo odmah. Trebalo je još mnogo toga učiniti. Bilo je sedam kutija eksploziva. Na svaku od tih sedam kutija montirali su sve potrebne dijelove za električno paljenje. Kad je to bilo završeno, kutije su postavljene najprije na tri predviđena mjesta gradske automatske centrale i poslije na dva mjesta visokofrekventnih međugradskih postrojenja koja se nalaze kat niže, te još na dva mjesta u takozvani razdjelnik.

Za vrijeme dok su Markon i Čuljat radili na metar udaljenosti od mjesta na kojem je montirana jedna paklena mašina, njemački je vojnik spavao mrtvačkim snom totalno opijenog čovjeka.

Čuljat je dobro izvršio zadatak i opio ga do nesvjestice.

Kada su kutije sa trotilom postavljene na određena mjesta, povezane su električnom žicom one u drugom s onima u trećem katu i sve su priključene na određeno mjesto u gradskoj automatskoj centrali, gdje završava linija jednog telefonskog aparata. — Udešeno je tako, da se dizanjem slušalice tog telefonskog aparata negdje u gradu, u nekom stanu, odmah izazove eksplozija svih paklenih strojeva u oba kata.

U sedam ujutro sve je bilo gotovo.

U osam sati ujutro Ćuljat, Markon i ostali učesnici u organizaciji diverzije koji su morali biti kompromitirani, krenuli su vlakom u pravcu Karlovca da se prebace na Kordun u partizane.

U 12.30, dakle u vrijeme kad je diverzija izvršena, bili su već na domaku partizana.

U Tuškancu, u stanu Olge Milčinović, profesorice, jedan je čovjek podigao u dogovoreno vrijeme slušalicu s telefonskog aparata. — U gradu su se začule dvije detonacije, jedna za drugom. — Trebala se začuti samo jedna detonacija. — Ali čovjek je prekratko vrijeme zadržao slušalicu u ruci, tako da je došlo najprije samo do eksplozije u III katu na automatskoj centrali. — Policajci su uletjeli u zgradu i, u namjeri da spriječe eventualnu eksploziju na drugim mjestima, naredili su da se iskopča akumulatorska baterija. — Ali na taj su način oni sami upravo i izazvali drugu eksploziju i ispravili propust čovjeka u Tuškancu. — Ipak, uslijed pogreške kod montaže jedan od paklenih strojeva nije eksplodirao.

Jedan redarstveni pristav poginuo je na licu mjesta. Pet ustaških agenata, dva njemačka vojnika i jedan njemački oficir, vjerojatno Gestapovci, ranjeni su. Nitko od poštanskih službenika i građanskih lica nije stradao.

Kažu da je materijalna šteta velika. Još je veći moralni učinak. Do daljnjeg ustaše se neće moći služiti svoj im »brzoglasom«.

Ćelo veli da se Končar u času eksplozije nalazio u gostionici »Sidro«, u Vlaškoj ulici. — To je neposredna blizina Glavne pošte. — On se s njim našao istog dana u 5 sati popodne.

Na Kanalskom podvožnjaku čekala je druga udarna grupa. Kod njih ustaše nisu naišli. Razočarani što im se nije pružila prilika za akciju, počeli su krstariti istočnim predjelima grada i tražiti priliku za akciju. Oko 4 sata popodne jedna je ustaška postrojba krstarila tim dijelovima grada. — Poslije poštanske diverzije grad je bio pun ustaša, gestapovaca, agenata i doušnika. Vršili su racije, legitimirali i pretresali prolaznike, blokirali čitave četvrti i hapsili sumnjive ljude. — To je bio zadatak i ove ustaške formacije.

U Vrbanićevoj ulici, kod crkve majke božje lurdske, omladinci iz udarne grupe napali su ih bombama. Dvanaest ustaša je ranjeno. Dva druga iz grupe uhvaćeni su Živi. To su Rudolf Kroflin, metalski radnik, i Vlado Gluhak, trgovački pomoćnik. — Obojicu dobro poznajemo, kao i oni nas. Zajedno smo lovili Majerholda, a i inače smo održavali s njima stalnu vezu. — Uvijek isto pitanje. Hoće li progovoriti?

Već ujutro osvanulo je na svim oglasnim stupovima i svugdje po zidovima tjeralica za izvršiocima diverzije na Glavnoj pošti. Na plakatu su fotografije Vilima Galjera , poštanskog činovnika, njegove žene Nade, također poštanske namještenice, te Slavka Markona, poštanskog tehničara, i Josipa Ćuljata, činovničkog vježbenika. — Prisustvo žene, mlade i lijepe, daje čitavoj stvari uzbudljiv i pomalo romantičan ton, a sve što je uzbudljivo i romantično izaziva simpatije građanstva.

— Naveliko se komentira događaj i nagađa hoće li ustaškoj policiji i Gestapou uspjeti da uhvate ove ljude, naročito Nadu Galjer. Ima već stotinu verzija o tome, kako su je vidjeli prerušenu u staricu i tome slično.

— Mašta radi.

— Nada Galjer zaista je još jedina od kompromitiranih poštara u gradu. — Ali neće je naći. Ustaško redarstvo ucijenilo im je glave na 100.000 kuna. Iako kune ne vrijede mnogo, ovo je svakako zavodljiva suma i mnogi će agenti i konfidenti pokušati da je dobiju. — Neće se obogatiti, prekasno je. — Počinioci su na sigurnom mjestu, kamo agenti ne mogu.



Španac

22. IX. 1941.

Dobili smo novu vezu. Lata i Ćelo otišli su na neki drugi sektor rada . . .

Taj čovjek već je čekao na uglu Buconjičeve i Vinogradske. Bilo mi je malo neprijatno, što je došao prije mene. Čelin opis je odgovarao i nije bilo teško prepoznati ga. Za svaku sigurnost prođem jednom pored njega i dobro ga pogledam. Bio je onizak i dosta krhke tjelesne građe. Nosio je sivo odijelo, na glavi je imao tamnosivi šešir, a u lijevoj ulici držao je smotane novine. Smotane novine u lijevoj ruci, to je ugovoreni znak. Ocijenio sam ga otprilike na tridesetpet godina starosti. Djelovao je kao običan građanin, recimo mali činovnik ili zanatlija na večernjoj šetnji. — To je, dakle, bio Španac. Ćelo mi je o njemu pričao. — Osjetio sam da me obuzima lagana trema. Pokušam je svladati, pristupim mu odlučno i razgovijetno izgovorim javku: »Dobar večer, molim vas gdje je Hercegovačka ulica?«

On me pogleda, osmjehne se jedva primjetno i odgovori:

»Dođite sa mnom, pokazat ću vam.«

Neko vrijeme išli smo šutke svaki sa svojim mislima.

»Uvijek započinje ovako šutnjom«, pomislim sjećajući se ranijih sličnih susreta s nepoznatim drugovima. Onda mu kriomice zavirim u lice, ne bih li nekako stekao prvi utisak o tom čovjeku.

Iz Špančeva lica nije se dalo ništa pročitati. Ono je odražavalo samo neku blagu ozbiljnost. On prvi prekine šutnju:

»Odsada ćemo se često sretati, ali ne prečesto. Radit ćemo zajedno«, obrati mi se. Govorio je mirnim, prijaznim glasom. Padnu mi na um Čeline riječi... »To ti je stari konspirator, profesionalni revolucionar i iskusni ilegalac, koji se vratio iz Španije.« — Tako je za mene i moje drugove uvijek ostao »Španac«.

»Čelo mi je govorio o vašoj grupi. Samo nisam sve upamtio ... Koliko vas ima?«, nastavio je.

»Svega četvorica. Svi smo nekompromitirani. Živimo legalno«, odgovorim.

»To je dobro. Samo, kako će dugo trajati«, reče Španac i nasmije se.

Ma tramvajskoj stanici zastanemo čas dva, da pričekamo tramvaj. — Trojica mojih drugova čekali su na zakazanom mjestu da dovedem Španca. — Ušli smo u prvi tramvaj koji je vozio u pravcu centra.

»Tvoji drugovi čekaju?«, upita me.

»Čekaju« …

Prekine me jaki tresak. Nešto je palo na pod. Pogledam i opazim da je Špancu kroz nogavicu skliznuo revolver, i to pozamašna pištoljčina velikog kalibra. — Tramvaj je bio pun ljudi i svi su zurili u Španca i njegov revolver. — Neka žena povikne: »Gospon, pazite na tog vraga, mogel bi eksplodirati!«

Španac se nasmije prostodušno, mirno se prigne, podigne revolver i strpa ga pod kaput. — Putnici su i dalje gledali u nas, ne bez respekta.

»Nespretno je ispalo«, Šapne mi na uho. »Ali čini se da je dobro prošlo. Misle da sam policijski agent.« — On namigne obješenjački i mirno nastavi sa mnom razgovor.

Ne znam zašto, ali od tog momenta Španac mi je postao simpatičan.

Na sastanku smo razgovarali o Kroflinu i Gluhaku, španac kaže da su još uvijek na životu. Muče ih na policiji već osam dana. Do sada nisu progovorili. — Nitko nije s njima u vezi pao. — Neki dan Kroflin je uspio pobjeći. Ne zna se kako, ali činjenica je da je uspio pobjeći iz zatvora. — Mora da više nije bio pri čistoj svijesti, jer se pokušao sakriti u vlastitom stanu. — čovjek može lako poludjeti pod mukama... Sasvim sigurno može... Istog dana agenti su ga pronašli i ponovo odveli u zatvor.

Moramo biti oprezni. Ne može se znati hoće li gluhak i Kroflin izdržati do kraja. Neki su se držali dobro dugo vremena, čak i po nekoliko mjeseci, a na kraju su ipak počeli provaljivati.

Zato sada živimo poluilegalno. — Poluilegalnost je dosta čudno stanje. Ne spavamo više kod svojih kuća, nego kod prijatelja koji su nekompromitirani. Oni opet ne znaju zašto to činimo, kad nas nitko ne progoni i kad već inače svakog dana redovno idemo na posao. — Kao da nas baš moraju tražiti u stanu. Može im lako pasti na pamet da nas potraže i tamo gdje radimo.



Napad na njemačke avijatičare

29. IX 1941.

Španac neće da daje konkretne zadatke. U tom pogledu on se razlikuje od Late i Ćele. Kaže da imamo slobodne ruke i da moramo raditi na vlastitu inicijativu. Tako nam vrijeme prolazi u dogovaranju, sastajanju i planiranju nekakvih akcija, koje se obično ne mogu izvesti uslijed raznovrsnih objektivnih razloga. – Nema baš ni Španac baš ni mnogo vremena da se s nama bavi. Čini mi se da je zadužen za sve udarne grupe u gradu, a da tih ima sve više.

Uslijed čestih sastanaka, međusobnih dogovora i uopće uslijed potrebe povezivanja, mi
se već gotovo svi međusobno poznajemo, ili bolje rečeno saznajemo da se poznajemo još od prije okupacije ...

Baš jučer imao sam smiješan doživljaj. Poslali su me da se sastanem s nekim čovjekom u Buconjićevoj ulici. (To je takva slabo prometna ulica, u kojoj se može sastajati, a da to ne izazove sumnju). Taj čovjek treba da mi preda paket, u kojem će biti domobranska uniforma. — Ugovoreni znaci: on nosi u lijevom džepu kaputa novine (Hrvatski narod), a ja, u desnoj ruci, također smotane novine. — Pristupam mu i izgovaram javku: »Molim vas, imate li šibice? — on odgovara: »Imam, ako me poslužite jednom cigaretom.« — Dakle, sve je bilo po propisu. — Došao sam točno u zakazano vrijeme na zakazano mjesto i ugledao svog dobrog znanca, kojeg poznajem već pet, šest godina. Imao je Hrvatski narod u lijevom džepu kaputa i sve drugo prema dogovoru. — Nasmijali smo se obojica i on mi je uručio paket s uniformom i bez javke.

Kroflin i Gluhak se još uvijek drže junački. Nikoga nisu provalili, iako ih muče već punih petnaest dana. I dalje ne spavam kod svoje kuće. Međutim redovno idem na posao u svoju biblioteku. — U biblioteci sam ustrojio mali arsenal oružja i municije, i to iza starih kompleta časopisa »Hrvatska revija«. — To nikada nitko ne čita, a osim toga samo ja imam ključeve ormara. Tu držim nekakve stare revolvere na bubanj, municiju i bombe ...

Svakog jutra, prije no što odem na posao, prošećem do kuće. Imam sa ženom ugovoreni signal za slučaj da me policija traži. Prije nego što ih pusti u stan, ona treba da izvjesi na prozor plavi pulover. Prema tome, ako nema plavog pulovera na prozoru, nisu me tražili, a ako ga jednog jutra ugledam, znači bili su i ne smijem ulaziti u stan, jer bi me mogli čekati.

Od 7. septembra do danas naša udarna grupa nije radila zapravo ništa. Osobito nas peče neuspjeh kod Miramarskog podvožnjaka. S malo više odlučnosti i hrabrosti mogli smo izvršiti taj zadatak. — Pa i te »objektivne« okolnosti zbog kojih mirujemo i ne poduzimamo ništa često su ipak i subjektivne prirode. Čovjek ipak nije uvijek raspoložen da stavi glavu na kocku. Potrebna je psihološka priprema, a ta kod sviju nas traje već malo predugo. — O tom smo ovih dana, međusobno, mnogo razgovarali.

Moša se razbolio. Naime, ima čir na koljenu pa ne može hodati. Tako nas je u stroju ostalo svega trojica: Lazo, Nikola i ja.

30. IX 1941.

Odlučeno je. Danas ćemo nešto učiniti, ali što, to još ni sami ne znamo. Prosto ćemo tražiti priliku i svakako ćemo je i naći, jer kad je namjera zaista čvrsta, prilika se može naći uvijek. — Najviše nas privlače njemački avijatičari, i to iz slijedećih razloga: Prvo, to su zračni razbojnici, koji svakog dana bombardiraju naša nezaštićena sela, drugo, više vrijedi ubiti avijatičara nego uništiti neprijateljski avion, i treće, u našem gradu, koliko nam je poznato, do danas još nije životom platio nijedan pripadnik »Wermachta«. Omladinci sa Svetica napali su ih doduše, ali samo su dvojicu lakše ranili...

1. X 1941.

Uspjelo je. Sinoć, nešto prije sedam sati, opazimo u Zvonimirovoj ulici, kod ulaza u Union kino, tri njemačka podoficira. Bili su avijatičari. Odlučismo da ne tražimo dalje. Išli su u kino, na predstavu koja počinje u sedam sati. Odlučili smo da ih poslije predstave dočekamo, slijedimo i na pogodnom mjestu napadnemo.

— Kao dobri poznavaoci prilika u ovom dijelu grada pretpostavljali smo, da će avijatičari po završetku filma poći najvjerojatnije Zvonimirovom ulicom u pravcu Borongajskog aerodroma, na kojem je zacijelo smještena njihova jedinica. Zato, za vrijeme dok su avijatičari gledali film, pođemo u izviđanje. Za napad smo odabrali ugao Zvonimirove i Rusanove ulice. Tu se pruža dobra mogućnost bijega poslije izvršene akcije. Film je završio nešto prije 9 sati. Avijatičari iziđu među prvima iz zgrade. — Nas trojica provjerimo, jesu li se uputili predviđenim smjerom i, pošto smo se uvjerili u to, požurismo pred njima do određenog ugla.

— Lazin je bio desni, Nikolin lijevi, a moj srednji avijatičar.

(To je bilo uoči prvog ubijanja, a u meni, u mojoj nutrini, nije bilo ama baš nikakve odvratnosti prema namjeravanom činu. Jer to i nije bilo ubijanje. To je bila borba, oružana borba protiv neprijatelja, u kojem ne gledaš čovjeka koji i sam možda ima i zacijelo ima svoj intimni život sa svojim bolima i radostima, sasvim sličan tvom intimnom životu, već naprosto vidiš u njemu samo neprijateljsku jedinicu, neprijatelja kao pojam. — Sve su mi misli bile koncentrirane jedino na to da sa svoje strane učinim sve, kako bi naša akcija potpuno uspjela. — Pa ipak, dok su avijatičari koračali prema nama i primicali se sve više, u očekivanju odlučnog momenta počela se u meni rađati zebnja. Tijelom su strujali žmarci kao od treme uoči kakvog velikog događaja, u kojem se treba okušati i pokazati svoju sposobnost i vrijednost. Ali to nisu bili samo žmarci straha pred neizvjesnošću. U mom je raspoloženju, u mojoj uzbuđenosti uslijed događaja koji će se sada začas desiti, bila sadržana i želja za sudjelovanjem u akciji, koje se nikako ne bih htio odreći niti svoje mjesto prepustiti ma kom drugom.)


Zasuli smo ih vatrom s bliskog odstojanja. Nikola je gađao svoga, Lazo svoga i ja svoga Nijemca. — Još i sada mi u ušima odzvanjaju njihovi krikovi, praćeni zaglušnom revolverskom paljbom.

Prvi hitac odagnao je osjećaj zebnje i treme. — Taj prethodni osjećaj nalik je onom tjeskobnom raspoloženju, koje čovjek osjeća i u običnom životu, kad treba da stane okom u oko nekom činu koji mora izvršiti, a smatra ga opasnim ili ga se pribojava. Strahuje misleći na taj čin, a kad dođe odsudan čas i kad je već sve započelo, sve ispada jednostavnije i manje strašno.

Tako sam se i ja odjednom našao u nekom neodređenom odsutnom i magičnom duševnom raspoloženju. Kao da me je netko hipnotizirao. Jedva da sam postupao sasvim svjesno.

Tijela avijatičara grčila su se preda mnom na pločniku u posljednjim životnim trzajima, i ja sam automatski dalje pucao u njih, sve dok se nisu sasvim smirila. — Moj avijatičar pao je odmah preda mnom na mjestu. Nikolin je otrčao nekoliko koraka naprijed i također se zgrčio pored telegrafskog stupa. Lazin avijatičar odteturao je čitavih dvadesetak koraka i onda se uhvatio za drvo ulične aleje, postajao čas dva i potoni se polako skljokao na travnjak pored puta.

Osjetila su usprkos odsustvu razumnog djelovanja i dalje vršila svoje funkcije. Mozak je zabilježio sve, pa i najsitnije detalje s mjesta napadaja i s ulice, a izostala je samo sposobnost povezivanja tih detalja i zaključivanja s njima u vezi. — Tek kasnije, kad je mozak počeo opet normalno raditi, mogao sam, jer je sve bilo registrirano u pamćenju poput bilježaka u notesu, rekonstruirati sve što se desilo u povezanu cjelinu. — Ne znam je li takva slika akcije potpuno realna i objektivna, ili je ipak više nerealna i subjektivna.

Nijemci nisu pokazali nikakve sklonosti za otpor. Nesreća ih je snašla i suviše neočekivano. Ulica u kojoj je dotada bilo dosta ljudi odjednom je ostala pusta. Pretvorila se u poprište našeg obračuna s avijatičarima, i na njoj smo ostali samo mi i oni. — U Času napada odjednom se na cesti do nas našao plavi aerodromski autobus. Isti onaj autobus, koji smo dan ranije namjeravali napasti. Bio je pun njemačkih vojnika — avijatičara. Zaustavio se naglo i svi su oni, na vrat na nos, poskakali iz njega i posakrivali se po okolnim uličicama i dvorištima. — Da su bili snalažljiviji, moglo nas je to stajati glave. Možda nisu imali oružja. — Meni se u onom momentu sve to učinilo sasvim uzgrednim događajem, koji ni u koliko ne može utjecati na daljnji tok akcije. Instinkt nije opominjao na opasnost.

Nitko nas nije progonio. Nije trebalo ni bježati. Udaljili smo se mirnim, malo brzim koracima i začas stigli do željezničke pruge. — Pod kaputima revolveri su bili pripravni za slučaj, ako nas netko pokuša spriječiti u bijegu. — Zaista, sve se odigralo veoma jednostavno.

(Kad danas o tome razmišljam, čini mi se sve izvanredno teško i komplicirano, ali u stvari nije bilo tako. Sve zavisi o tome, kakav stav i odnos zauzme čovjek prema životu i kakvi su mu zadaci. A mi smo bili partizani.)

U Heinzelovoj ulici, na sajmištu, nije više bilo nikakve opasnosti. — Tako nam se činilo. Rijetki prolaznici, koji su čuli pucnjavu, pitali su nas što se desilo. Isto pitanje postavljali smo i mi njima. Za nas je akcija bila završena, uspješno i bez vlastitih gubitaka, i mi ćemo, sva trojica, sutra ujutro biti opet na našim radnim mjestima i komentirati s našim znancima i kolegama jučerašnje događaje.

Ali pri ovakvom poslu ne zna se nikada, gdje je prava opasnost. Uvijek je mnogo lakše napasti, nego poslije izvršenog napada izvući živu glavu. Tako se dogodilo i ovaj put. Zlo je nastalo baš onda, kad ga nitko od nas trojice više nije očekivao, slučajno i iznenada.


Pred nama je tvornica Gaon u Ivkančevoj ulici. Lijevo se ide prema tvornici papira i rampi na željezničkoj pruzi. Iza željezničke pruge je istočna gradska periferija: Plinarsko naselje, vrtići, Radnička cesta, Kanal i Sigečica. To je gusti splet mračnih uličica i kojekakvih zakutaka, u kojima bi teško našao i zalutalog slona, a kamoli čovjeka. — Ali da se dođe do tih uličica i zakutaka treba najprije prijeći rampu i željezničku prugu. — Ravno naprijed od tvornice Gaon je produžetak Ivkančeve ulice, koja vodi prema gradskom centru do Krešimirovog trga. Desno od tvornice Gaon nalaze se također male ulice, koje spajaju Ivkančevu i Zvonimirovu ulicu. Tu, između Ivkančeve i Zvonimirove ulice, ima mnogo praznih gradilišta, na kojima po danu djeca igraju nogomet, ima džbunja i ćoškova, u kojima se također može dobro skrivati.

Lazo i Nikola krenuli su lijevo prema rampi kod tvornice papira i željezničkoj pruzi. Obojica su stanovali negdje na krajnjoj istočnoj periferiji. Ja sam produžio Ivkančevom ulicom do kuće u kojoj je bio stan mojih prijatelja kod kojih sam stanovao, zapravo skrivao se, jer se još uvijek nije moglo znati hoće li Kroflin i Gluhak izdržati muke do smrti. — Ivkančeva ulica nije potpuno izgrađena do kraja. Osobito je slabo izgrađena njena lijeva strana, ako se ide od Gaona. Na duljini od gotovo dvjesta metara, možda i više, proteže se drveni plot tvornice ulja.

Do mog stana bilo je još stotinjak metara. Išao sam pored tog plota od uljare i razgovarao s nekim starim željezničarom, koji se vraćao kući i bio »dobre volje«, — Do mog stana trebalo je prijeći još kakvih stotinjak metara. — Odjednom započne brza paljba. Meci su nam zujali iznad glava i oko nas, udarali o drveni plot i probijali ga. Paljba je dolazila iz pravca tvornice papira. Istog časa shvatio sam, da su Lazo i Nikola morali naići na zasjedu kod rampe na željezničkoj pruzi i da vjerojatno pucaju na njih, a ne na mene. Paljba je čas dva jenjala i onda započela još žešće. — Nije mi preostalo drugo nego da ubrzam korake i da se što prije sklonim s ulice. — Počeo sam lagano trčati na zaprepaštenje željezničara koji je bio »dobre volje« ... »Ne boj se!«, vikao je za mnom. »Svaki metak ne pogađa« ... i produžio mirno svojim putem ...

Na vratima kuće u kojoj sam »poluilegalno« stanovao upravo se njemački Hauptmann opraštao s djevojkom. — Poznavao sam je iz viđenja. Stanovala je u istoj kući. Hauptmann me upita »zašto pucaju«? Odgovorio sam da ne znam. — Nije me mogao dovesti u vezu s pucnjavom, jer sam odmah pošto je započela bio već pokraj njega. A i djevojka me poznavala kao mirnog i bezazlenog čovjeka, koji često posjećuje svoje prijatelje u kući. — Da sada kod njih i spavam, to naravno nije znala. — Postajao sam s njima nekoliko minuta u veži. Hauptmannu se žurilo. Htio je otići, ali djevojka ga nije puštala. Bojala se da mu se što ne desi. — Nije mi bilo drago, što se Hauptmann zatekao ovdje. Možda sam mu ipak sumnjiv i ako potjera stigne dovde, a to zavisi o pravcu bijega Laže i Nikole, mogao bi ih upozoriti na mene. — Ipak, oprostim se od njih i popnem se na treći kat u svoj stan.

Mojih stanodavaca nije bilo kod kuće. U stanu sam našao samo profesora, mog prijatelja, koji je bio podstanar. Lako je odgonetnuo da između mene i pucnjave na ulici postoji uzročna veza. — Kaže da se to lijepo moglo vidjeti po izražaju moga lica. — Što će biti, ako je i Hauptmann uspio pročitati nešto na mom licu?

U međuvremenu je oko kuće postajalo sve burnije. S prozora našeg stana, koji je gledao na Ivkančevu ulicu, i još bolje s kuhinjskog balkona, koji je gledao na Skakavčevo igralište, lijepo se vidjelo, kako sve vrvi od ustaša i policijskih agenata, kulturbundovaca i njemačkih vojnika, koji su čak imali na glavama šljemove kao da su na frontu. — Pucalo se iz svih vrsta oružja, od revolvera do puškomitraljeza. Čitava četvrt bila je blokirana i nije bilo bez osnova pretpostaviti, da će po svoj prilici vršiti pretrese kuća i stanova. — Nijemci su došli s kamionima koje su parkirali u Ivkančevoj ulici. Počelo je opkoljavanje Skakavčevog igrališta. Streljački strojevi nastupali su oprezno u mrak i pucali na sve strane. Oko uličnih uglova šuljali su se policijski agenti s revolverima u rukama. Vikali su i dovikivali na hrvatskom i njemačkom jeziku. Psovali su i grdili jedni druge. — U zgradi Crvenog križa u Derenčinovoj ulici, koja se mogla dobro vidjeti s našeg balkona, previjali su ranjenog ustašu. Vjerojatno je ranjen u besmislenom unakrsnom puškaranju, koje je trajalo nesmanjenom žestinom. — Djelovali su kao okupaciona armija koja osvaja grad i bori se protiv neprijatelja, koji se već odavno povukao i ne pruža nikakav otpor. — Neprijatelji su bili Lazo i Nikola, svaki sa po jednim pištoljem i možda bez municije. — Bili su u gadnom škripcu. — Što se u stvari s njima desilo, jesu li se uspjeli spasiti, nije se moglo znati. Ipak, sudeći po povicima ustaša i Nijemaca, lov se nastavljao, a to je značilo, da ih još nisu uhvatili ni ubili.

Pogledam svoj revolver. Na svoje zaprepaštenje ustanovim, da u šaržeru nema više ni jednog jedinog metka. Bilo je to moje prvo pucanje, i u onom uzbuđenju i nervozi potpuno sam ispraznio pištolj i tako se lišio svake obrane. To je bilo veoma loše i nalagalo mi da doneseni hitnu odluku, jer su ustaše i Nijemci mogli svakog momenta zalupati na vrata.

Prazan revolver ne koristi ničemu i profesor ga sakrije među dječje igračke. Mjesto nije bilo baš najbolje, ali u brzini boljem se nismo dosjetili. Potom uzmemo karte i podijelimo ih kao da igramo tablonet. Nismo zaboravili ni papire, na kojima na brzinu napišemo poene i table. — Imam propisne putne isprave i uredno sam prijavljen; namješten sam u državnoj službi, živim legalno i nisam kompromitiran. Redarstveni sat još nije prošao i nije moralo biti sumnjivo, što se nalazim u posjetima kod prijatelja, također solidnog i lojalnog građanina čiste arijevske krvi, a poznato je i ostalim ukućanima, na primjer Hauptmannovoj djevojci, da sam česti posjetilac porodice u trećem katu. — Ali to je ipak bio samo veoma optimistički plan. Jer što će se desiti, ako nađu revolver među dječjim igračkama, ili ako uhvate nekog od dvojice mojih drugova i suoče nas, ili ako me je tko prepoznao i upamtio medu napadačima na avijatičare... Zato mi je pala na pamet misao, da bi bilo mnogo sigurnije, ukoliko zaista dođu, jednostavno skočiti kroz prozor trećeg kata. Ali to je bila samo misao...

Nisu došli. Pucnjava oko kuće trajala je sve do dva sata poslije ponoći, a onda se sve smirilo i ulice su ostale puste. — Tih nekoliko sati odužilo se kao nekoliko dana i moj prijatelj profesor i ja doživjeli smo prvi ozbiljni atak na nerve. — Možda baš uslijed te višesatne prenapetosti i straha, zaspao sam odmah kao mrtav i probudio se tek danas oko devet sati ujutro.

— Osim mene nikoga nije bilo u kući. Profesor je otišao na posao, a moji pravi stanodavci nisu ni mogli u kuću, jer je tokom noći sve bilo blokirano.

Pogledam kroz zavjese na ulicu. Nije se moglo primijetiti ništa sumnjiva. Obučem se i oprezno iziđem.

— U trafici preko puta kuće ljudi su naveliko komentirali noćašnje događaje. Znali su već sve, mnogo više od mene. Tako se broj ubijenih avijatičara popeo na deset. Između ostalog, neki su opisivali kako je teklo pretresanje kuća i stanova i kako su Nijemci i ustaše bili »fini ili prosti«, već prema tome tko je pričao i kod koga je pretres vršen. — Zašto nisu pretresli i moju kuću, ostalo je neobjašnjeno. Možda zato, što se na ulazu nalazio njemački Hauptmann, pa je bilo sigurno da se u tu kuću nije mogao skloniti nikakav sumnjivac.

Prva dužnost bila je, da ustanovim što je s Lazom i Nikolom. Mogli su biti živi, ili mrtvi, na slobodi ili u zatvoru, zdravi ili ranjeni. — Nije bilo sasvim lako uhvatiti neku vezu i saznati. U njihovim stanovima mogla je već čekati policijska zasjeda. Interesirati se za njih kod prijatelja ili rođaka također nije bilo bez opasnosti, jer je i tu policija već mogla umiješati prste. Ali na neki način ipak je trebalo pouzdano ustanoviti, kako je prošla ova mučna noć, i to ne samo zbog njih dvojice nego i zbog samog sebe.

Lazin brat Milivoj bio je zaposlen u krojačkom salonu »Grgić i Vidušić«, u Gajevoj ulici. Uputim se do njega. Možda će nešto znati, iako Lazo vjerojatno nije spavao kod kuće ni u slučaju da se uspio spasiti. — Već na ulazu u kuću gdje se salon nalazio, svanulo mi je. Na stepeništu, Lazo mi je naišao ususret vedra i nasmijana lica. Istina, lice je bilo malo bljeđe nego obično i izgledao je nekako drukčije nego obično, jer tragovi noćnih događaja morali su ostaviti svoj trag, ali bio je živ i bio je tu i nije bio loše raspoložen, a to znači da su se izvukli i on i Nikola.

»Hajde sa mnom«, pozvao me. »Moram kupiti trenčkot i šešir. Noćas sam ostao bez njih.«

Pođemo u centar grada, u dućan. Mislili smo da nam ne prijeti nikakva opasnost i da policija ne može znati tko je sinoć izvršio napad na njemačke avijatičare. Uz put je Lazo pričao:

»Išli smo prema rampi i brbljali. Akcija je bila završena i nije bilo nikakve razlike između nas i drugih prolaznika. Trenčkot, koji mi je za vrijeme napada bio prebačen preko ruke, sada sam obukao. Radi kamuflaže. Stigli smo već u blizinu rampe, tako na desetak koraka. Onda odjednom Nikola primijeti da je rampa blokirana. Upozori me i mi zastanemo i pogledamo bolje. Jedan odred kulturbundovaca zaustavljao je sve prolaznike, legitimirao ih i pretraživao. — Imali smo revolvere i nismo mogli proći. Našli bi ih i poslije lako ustanovili, da je iz tih revolvera pucano na Nijemce. A i bez obzira na to. Znaš što znači revolver, ako nisi njihov čovjek?... Predložim da okrenemo polako nazad, kao da šećemo. Možda neće primijetiti. Nikola se složi. — Zastanemo još čas dva i onda se polako uputimo nazad. — Ali nije upalilo. Kulturbundovcima se naš manevar učinio sumnjivim. Nismo prošli ni pet koraka, kad začujemo gdje vicu za nama »Halt!« — Požurimo naprijed i oni odmah počnu pucati. — »Dobio sam odmah nekoliko metaka u leđa«, osmjehne se... »Sve pod kožu. Sigurno revolver, a bilo je ipak dosta daleko.« Gledao sam ga začuđeno i njegovo bljedilo odmah doveo u vezu s gubitkom krvi. — »Nije opasno, već mi je ukazana pomoć, previjen sam. — Popipaj«, ponudi mi i sagne se. »Tu je pod kožom«, pokaže prstom tačno na zatiljak. — Zaista, na zatiljku se nalazila mala, jedva vidljiva ranica i oteklina. Metak sam odmah osjetio pod prstima. — »Imam još četiri takva na leđima«, izjavi mirno, kao da se radi o najobičnijim stvarima... »Nikola je ostao čitav, nisu ga pogodili«, nastavi pričati. »Trčali smo nazad prema Gaonu. Namjeravali smo dokopati se onih uličica oko Skakavčevog i Uranijinog igrališta i odande se probiti do početka Zvonimirove ulice prema N. trgu ... Dalje nismo mislili. To nam je i uspjelo, ali veoma teško. — Nikola se u nekom mračnom ćošku oko Uranijinog igrališta htio ustrijeliti. Odande se dobro vidjelo, da je i čitava Zvonimirova ulica već cernirana i da tamo ne možemo. — Odgovorim ga. Onda odlučimo sakriti revolvere. — Samo bi nam smetali. — Sakrijemo ih tamo u neko džbunje, prišuljamo se do u blizinu Zvonimirove kod onog malog trga kraj Šubićeve ulice. Tamo je, ako se sjećaš, nekakav cirkus. To nam je dobro došlo. Ljudi su baš izašli sa predstave i stvorila se gungula. Nekako nam uspije neopazice se umiješati u tu gomilu i tako smo izmakli. — Oni su opkoljavali Makančevo i Uranijino igralište i tražili nas po onim uličicama...

Naišao je tramvaj koji vozi u centar. Trebalo se što prije izgubiti odande... Da, u međuvremenu sam skinuo trenčkot, a šešir sam izgubio trčeći. A u trenčkotu mi je bila novčarka. Nisam imao para za tramvajsku kartu. Nikola isto tako, po običaju, nije imao ni dinara. Bio sam i malo krvav, ali ne jako. Ipak, moglo se opaziti, ako bi me dobro zagledali. — Zato odlučim da uđem u tramvaj i bez novaca. Nikola nije htio. Rekao je da će već i pješke dospjeti do kuće. Tu se rastanemo. Kondukter me je malo čudno pogledao. Zamolio sam ga tiho da me pusti bez karte. Pucnjava se dobro čula. — Pustio me je. — Za Nikolu, mislim, nije više bilo opasnosti. Legitimaciju ima, revolver je sakrio, dakle običan prolaznik ...

Odvezao sam se u grad i prenoćio kod nekog svog znanca. On mi je previo rane. Lovac je, pa se ponešto razumije u rane. — I sada sam evo ovdje.«

Kupili smo isti onakav trenčkot i sličan šešir. Sastanak s Nikolom i sa Špancem imali smo tek sutradan. Do tog vremena nije bilo moguće saznati kako je prošao Nikola. — Ali vjerovali smo da je sve u redu. — O tome tko je izvršio napad na avijatičare nije znao nitko izuzev nas trojice i mog prijatelja profesora, kome sam sinoć u stanu objasnio razlog pucnjave na ulici, kako bi znao u kakvoj je situaciji. — Činilo nam se, prema tome, da nema razloga strahovanju.

2. X 1941.

U uvjerenju da mi ne prijeti nikakva opasnost proveo sam cijeli jučerašnji dan. Uvečer, bio sam sa ženom u gradu, šetali smo, sjedili u kavani i uopće vladali se kao i uvijek u sličnim prilikama, kada je sve redovno, normalno i bezopasno. — Na povratku iz grada ozbiljno sam se predomišljao, da li da već tu noć spavam kod kuće u svom stanu, ili opet u Ivkančevoj ulici, za svaki slučaj. Još uvijek naivno vjerujem, da sam ugrožen jedino od Gluhaka i Kroflina, a i to više nisam uzimao sasvim ozbiljno, jer je postajalo sve jasnije, da njih dvojica neće progovoriti, kad uporno šute već punih četrnaest dana... Ne znam kako i zašto, ali tek u posljednji čas prije isteka redarstvenog sata — taj je poslije jučerašnjeg našeg napada snižen od jedanaest na devet navečer — odlučim ipak da ću još tu noć spavati u Ivkančevoj, za svaku sigurnost, ali još samo tu noć. — Toj odluci zahvaljujem što sam živ.

3. X 1941.

Noć je prošla mirno, a ujutro kad sam pošao do svog stana u Filipovićevoj ulici da vidim nije li me možda tražila policija (zbog Gluhaka i Kroflina), zadržim se usput na Maksimirskoj cesti da pročitani novine. Odmah mi padne u oči članak o napadu na njemačke avijatičare. Pisac se gnušao nad »podmuklim i kukavičkim atentatom« komunističkih zlikovaca. To je bilo normalno i ništa me nije uznemirilo. — Ali pored članka bila je i obavijest Ministarstva unutarnjih poslova o napadu na odjel njemačkih zrakoplovaca. U obavijesti je stajalo, da se u vezi s napadom vodi energična istraga i da je uhićeno više osoba. — Taj podatak, da je uhićeno više osoba, zabrine me. — Kojih osoba i kakvih osoba i odakle su mogli za njih znati? — Možda i lažu, ali sumnja je ostala u meni i više se nisam osjećao sigurnim. Pade mi na um i Nikola. Lazo se s njim razišao na tramvajskoj stanici, kad su već bili izvan opasnosti. Ali tko zna, što se dešavalo poslije toga? Možda je Nikola pao i progovorio? I, ako je zaista pao i progovorio, onda i mene i Lazu svakog časa mogu ščepati. — Nikolu još nismo vidjeli, a bilo bi normalno da nas je tokom dana pokušao naći. To nije bilo sasvim lako, jer se nismo zadržavali u stanovima, ali ipak bi nas pronašao. A možda je pronašao Lazu, a ovaj ne smatra za potrebno da mi to javi prije današnjeg sastanka predvečer. — Kako bilo da bilo, uznemirenost je rasla. Sve više sam vjerovao, da je Nikola pao i progovorio. Naprosto, imao sam takav predosjećaj i ni dan danas nije mi jasno kako smo Lazo i ja mogli biti tako bezbrižni i sigurni da se on spasio.

Pođem dalje s najvećim oprezom. Na ulici, pred dvorišnim vratima kuće u kojoj se nalazio moj stan, stajala je neka sustanarka s malim dječakom. Pokušam joj pročitati s lica da li je opasnost blizu. Imala je zabrinuto bojažljiv izražaj lica i gledala me, kako mi se činilo, zabezeknuto, Očito je bila veoma iznenađena, gotovo zapanjena što me vidi. Ostavljala je utisak kao da mi želi nešto reći, ali se ne usuđuje. — Nije rekla ništa, a nisam je ništa ni pitao. — I nije mi trebalo razgovarati. Stvari su i bez toga bile jasne. Znao sam, da su me noćas tražili. Koraknem u dvorište, da bih mogao vidjeti prozor svog stana. Na prozoru je bio obješen plavi pulover moje žene. Lepršao je na vjetru kao barjak. — To je bio naš ugovoreni signal za slučaj, ako me policija bude tražila. Ona je, znači, dospjela da me upozori prije no što su je odveli. A odveli su je sigurno, jer se radilo o napadu na Nijemce, a ne o nekoj manje ozbiljnoj stvari, zbog koje je možda i ne bi odveli. — Osjetim grižnju savjesti, Što su je odveli. Nije ni ona trebala biti u stanu. Da smo bili dovoljno oprezni i svijesni opasnosti, koja nam je svima prijetila, ona i ne bi bila u stanu. — Prekasno. — A plavi pulover nije zaboravila izvjesiti. Prije no što je otvorila vrata, ona je to učinila. — Da nije bilo pulovera na prozoru, ušao bih u stan ...

Iziđem na ulicu i odmah nekoliko koraka pokraj kuće doživim susret, od kojeg mi čitavim tijelom prostruje žmarci straha. Okom u oko nađem se s agentom koji me čekao. U ruci je držao moju fotografiju u veličini dopisne karte, koju su našli u stanu. Pogleda me u lice, pa onda u fotografiju i mirno prođe mimo mene. — Ili je pretpostavljao da imam revolver i da ću pucati ako me pokuša uhapsiti, a nije bio tako revan službenik da stavi život na kocku, ili me zaista nije prepoznao. Moj prazan revolver ležao je i dalje u stanu u Ivkančevoj ulici, među dječjim igračkama. Tamo je i ostao. Počnem hodati ulicama kloneći se centra grada. Imao sam loš predosjećaj. »Vrč ide na vodu, dok se ne razbije«, padne mi na pamet. Osjetim kako je teško živjeti uvijek prenapetih živaca, uvijek usred smrtne opasnosti... »Treba potisnuti strah«, pomislim i sjetim se kako sam ga potiskivao i uoči napada na Nijemce i kako sam već odavno odlučio, da im se ne dam živ u ruke. — A sada nemam oružja i nemam posljednjeg metka ... Na ulicama je vrlo bučan prijepodnevni život. — Osjetim potrebu da se otresem svega, da se utopim u vrevi i poživim jednostavnim i običnim životom tih ljudi, da se sjedinim s njima i ponesem u glavi svoje i njihove zajedničke svakodnevne brige. Godio mi je ovaj iznenadni val sentimentalog raspoloženja i ja mu se prepustim i pokorim. Učini mi se da sam osamljen, izoliran, sumnjiv, žigosan i progonjen, predodređen da se žrtvujem. To je bio moj grad. Za sve te ulice i kuće vezale su me uspomene još iz bezbrižnih dječačkih dana. Volio sam te ulice, osjećao sam se na njima kod kuće, slobodno, kao u svojoj sobi. — A sada su mi bile strane, odvratne, opkoljavale su me i bio bih sretan, da ih mogu ostaviti i otići nekuda daleko.

Pogled mi iznenada pade na oglasni stup. Na njemu se žutio plakat, kojim se građanstvo obavještava o strijeljanju grupe omladinaca, koji su uhvaćeni prilikom dijeljenja letaka. Bio je to stari plakat, te nitko od prolaznika nije na nj obraćao pažnju, i ja zastanem pred njim i pomno ga pročitam. — (Trebalo je ubiti vrijeme do sastanka sa Špancem, Lazom i Nikolom... da, i Nikolom. Ali Nikola neće doći na sastanak, a pitanje je, da li će doći i Lazo. Ni za mene nije sigurno da ću doći. — A Moša, što je s njim? On nije sudjelovao u napadu na Nijemce, bio je bolestan, ali možda je i on već u rukama policije. Ako je Nikola govorio, a vjerojatno je govorio, onda je provalio i Mošu.) Ton kojim je napisan plakat bio je prijeteći i plakat je uopće više bio prijetnja nego obavijest. Zamislim nepoznate ljude kako padaju izrešetani mecima u gadne crne rupe koje su čas prije sami iskopali. — »Možda će i moje ime uskoro biti ispisano krupnim crnim slovima na istom ovom plakatu«, pomislim, ali nezainteresirano i neutralno, kao da se radi o nekom nepoznatom, dalekom i neodređenom čovjeku. — Prvi dan ljudi će se okupiti oko plakata i čitat će ga, a poslije ga nitko više neće ni gledati i sve će biti zaboravljeno, kao što su zaboravljeni Šikić i Škrnjug, dok opet novi žuti plakat ne pokrije stari. — A svaki plakat znači ubijanje u Maksimiru i na Rakovom potoku i na mnogim drugim mjestima, i to ona važnija ubijanja. Jer svakodnevna umorstva i ne plakatiraju.

Uplašim se tog grada i njegovih ulica. Svugdje je bila klopka i odsvud su prijetili žuti plakati s krupnim masnim crnim slovima. Nešto me tjeralo van grada, gdje je mirnije. Pođem prema Mirogoju ...

Moša i Lazo osjećali su i razmišljali isto kao što sam ja osjećao i razmišljao. I pošli su istim pravcem otprilike u isto vrijeme. Nije vjerojatno, ali je istinito. Sva trojica sreli smo se na Mirogoju. Lazo nije spavao kod kuće i kad su agenti provalili u stan nisu ga zatekli. — Odveli su mu oca, majku, brata i ženu.

Moša se nalazio kod kuće. — On stanuje u maloj periferijskoj kućici na Sigečici. Opazio je farove automobila na prozorima svoje sobe. — U tom kraju rijetko kada prolaze automobili i on je odmah pretpostavio da dolazi policija. — Zalupali su na vrata i pitali ga, da li tu stanuje Arnold Horvat. Snašao se i odgovorio da ne stanuje i uputio ih na drugu, susjednu kuću — pogrešno. Otišli su. Moša nije oklijevao. Navukao je na brzinu cipele i hlače i pobjegao na Savicu. Savica je u blizini njegove kuće. Tako se spasio. — Odveli su mu ženu i trogodišnju kćerku.

Situacija je bila loša. Lazo i Moša znali su više od mene. Nikola je pao, a kako i kada je pao, to nije bilo poznato. Odveli su i mog prijatelja profesora i moje stanodavce iz Ivkančeve ulice. I Lazinog poznanika, koji mu je previo rane... i još mnogo naših znanaca i prijatelja, od kojih nitko s napadom na njemačke avijatičare nije imao ama baš nikakve veze. — Sve zato, što je Nikola pao i što nije bio tako čvrst kao Lata, ni tako čvrst kao Kroflin ili Gluhak. — Samo nas trojicu nisu uhvatili, jer nismo spavali kod svojih kuća (radi Gluhaka i Kroflina, a Gluhak i Kroflin šutjeli su do smrti i nisu rekli ni jedne jedine riječi.)

Španac nije znao ništa. Čuo je za napad na avijatičare i pretpostavljao, da smo ga izveli mi, ali nije bio siguran. — Veli da se desilo u našem rajonu, pa je odmah pomislio na nas. Na licu mu je pisalo, da je zadovoljan s nama. Rekao je: »Eh, da je meni više takvih kao što ste vi!«

— I mi smo bili sretni što je to rekao.





 

27.02.2009.

Iz ilegalnog Zagreba Ivan Sibl

(nastavak )

Smrt ustaškog doušnika Ivana Majerholda


3. IX 1941

Više nismo omladinska, nego udarna grupa. To nam je saopćio čelo. — U grupi smo: Lazo, Moša, Nikola i ja. Lata nam je viša veza. — Čelo nam je dao i prvi zadatak, koji je dosta ozbiljan. — U roku od tri dana treba da likvidiramo Ivana Majerholda. Evo što nam je o njemu saopćio Ćelo:

Mlad je čovjek. Ima svega dvadesetpet godina. Još po đak bio je u srednjoškolskim i studentskim krugovima poznat kao ljevičar. — Zbog aktivnosti na toj čak je i isključen iz škole. Poslije se zaposlio kao nekvalificirani građevinski radnik. — Ostao je i dalje aktivan u klasnom radničkom pokretu. — Tako je dospio i do položaja plaćenog funkcionara u Savezu građevinskih radnika URSS-ovih sindikata. — Nekako u to vrijeme primljen je za člana Komunističke partije.

Nekoliko godina prije okupacije uhapsili su ga. — Nije točno poznato, što se s njim dešavalo na policiji, ali sudeći po njegovom kasnijem držanju može se pretpostaviti, da je kapitulirao. Kad je izašao iz zatvora, tisuću devetsto trideset devete, odvojio se od klasnog radničkog pokreta i Partije i prešao u HRP (Hrvatski radnički pokret), novoformiranu organizaciju, kojom su frankovci pokušali parirati klasnom radničkom sindikalnom pokretu. (Od te namjere ubrzo su odustali, jer se pokazalo, da istu ulogu ima HRS — Hrvatski radnički savez, — također mačekovsko-ustaška reakcionarna organizacija.)

Poslije okupacije iščahurio se Ivan Majerhold u doušnika ustaškog redarstva i agenta provokatora. U tom svojstvu razvija svestranu aktivnost. Stalno traga za komunistima i antifašistima i prokazuje ih ustaškim agentima. — Pokušava se uključiti u ilegalan rad, u namjeri da ga stavi pod kontrolu ustaškog redarstva i da u pogodnom momentu omogući provalu u organizaciju. — U tom nema uspjeha, jer je u partijskim redovima poznat kao likvidator i konfident. — Prokazivanje na ulicama bolje mu polazi za rukom. — Radi vješto i lukavo. — Šeće gradom, a u razmaku od nekoliko koraka slijede ga ustaški agenti. S njima se sporazumijeva pomoću ugovorenih znakova. Na taj način otkriva im komuniste i antifašiste koje susreće, a sam ostaje anoniman. — Agenti ih onda prate i špijuniraju, ili hapse odmah na licu mjesta, već prema tome kako im Majerhold preporuči signalima.

Njegovom pomoću uspjelo je ustaško redarstvo uhapsiti veći broj partijskih radnika, među njima Jožu Vlahovića i Voju Kovačevića. Svi su oni zvjerski mučeni i ubijeni.

Kažu da i sam Majerhold sudjeluje u istragama. Kao bivši član Partije poznaje principe ilegalnog rada, pa svojim iskustvom mnogo koristi ustaškom redarstvu, pomažući u rasvjetljavanju pojedinih slučajeva. I osobno muči zatvorenike. Sudjelovao je u strahovitom mrcvarenju Voje Kovačevića, koji je, odmah poslije hapšenja, pod mukama izdahnuo.

Za partijsku organizaciju Zagreba predstavlja Majerhold veću opasnost od novopečenih ustaških agenata i špijuna. — Ovi još ne poznaju dobro ni svoj posao ni svoje protivnike. — A on je majstor svog odvratnog zanata.

Zato ga treba što prije onemogućiti...

— Tako je rekao Čelo.

Pri tom su nam i Lata i Ćelo održali kratko predavanje o oružanim udarnim grupama. — Rekli su, uglavnom, da vršiti oružane akcije ne znači baviti se terorom. Mi se nikada i ni u kojoj prilici ne smijenio i ne možemo prihvatiti terora. Naša zemlja nalazi se u ratnom stanju s okupatorom. Ako su kapitulirali vlastodršci, nije kapitulirao narod. Mi ćemo odsada biti isto što i partizani. Samo su uvjeti borbe u gradu teži od onih u slobodnim prostorima. Rat je, i nema razloga da se oružana borba ne proširi i na područje okupiranih gradova. Neprijatelja treba uništavati na svakom mjestu gdje se god ukaže povoljna prilika. To je osnovno u taktici partizanskog ratovanja. — Tako su nam rekli.

Pokazalo se, da je Majerholda mnogo lakše osuditi na smrt, nego uistinu pronaći i likvidirati. — Puna tri dana tragamo za njim, ali bez rezultata. — Prema tome, zadatak nije izvršen u roku od tri dana, kako je bilo predviđeno.

Zasjede ga čekaju danju i noću, na smjenu, kod njegova stana i kod stana njegove djevojke. Tamo su sve do isteka redarstvenog sata, to jest do jedanaest sati u noći, ali on se nikako nije pojavljivao.

Lata i Čelo, koji su nam prenijeli zadatak, bili su prema nama malo nekorektni, ako se tako može reći. Naime, osim nas, za Majerholdom tragaju i sve druge udarne grupe u gradu, sa istim zadatkom kao i naša. Svaka od tih grupa ima svoj plan. — Neki su za vatreno, neki za hladno oružje, ali sve to ispada pomalo smiješno, jer Majerholda nigdje nema. — Možda nije u gradu.

Naš plan je slijedeći: — Centar za obavještavanje je biblioteka ekonomsko-komercijalne visoke škole, u Zvonimirovoj ulici broj 8. Tu sam namješten i primam sve obavijesti... Moša i Nikola čekaju spremni da ih pozovem ... Njih dvojica ne poznaju Majerholda i netko im ga mora pokazati. Lazo i ja poznajemo ga dobro, kao i on nas. Stoga je i odlučeno, da će njih dvojica pucati. On ih nikada nije vidio i ne će mu biti sumnjivo, ako ih primijeti u blizini.

7. IX 1941.

Napokon. Danas ga je jedna patrola opazila u Splendid kavani na Zrinjevcu. Bilo je deset sati prijepodne. Izvijestili su Ćelu i zatražili da im dade bombe. Htjeli su ga napasti na licu mjesta, u kavani. Čelo nije pristao. Rekao im je da se vrate i da ga slijede do povoljnog momenta, kad će biti moguće izvršiti zadatak s minimalnim rizikom i, po mogućnosti, bez vlastitih gubitaka. — Slijedili su ga.

Mene su u biblioteci obavijestili da ga slijede, negdje između jedanaest i dvanaest prije podne. Lazo je bio sa mnom. Odmah smo pozvali Mošu i Nikolu i točno u dvanaest sati grupa je započela akciju. — (Danas je nedjelja, pa su i Moša i Nikola bili slobodni.)

Na Jelačićevom trgu susreli smo Radu Končara, slučajno. Znao je da tragamo za Majerholdom. Nasmijao se vedro i pokazao velike bijele zube. — Imao sam utisak kao da je siguran da će Majerhold pasti baš od naše ruke.

Na trgu nas je dočekao čovjek iz grupe, koja je slijedila Majerholda. Saopćio nam je, da su Majerhold i njegova djevojka na Velesajmu, na Savskoj cesti. — Uputismo se odmah tamo. — Prethodno su kod nje na Trešnjevki ručali.

Izišli su tek oko četiri sata. Moša i Nikola dobro su ga upamtili. Od tog momenta sve su se udarne grupe povukle. Ostali smo samo mi.

Očito je da i ustaški tajni agenti imaju slobodne dane. Majerhold je lijepu septembarsku nedjelju koristio za odmor i razonodu. Najprije je zajedno s djevojkom otišao do Europa Palače kina i kupio dvije karte za predstavu, koja počinje u sedam navečer. — Daje se njemački film »Tajna«. — Moša i Nikola pristupili su blagajni odmah za njim i također kupili dvije karte za istu predstavu. — On nam više nije smio umaći. To je bila prva akcija naše udarne grupe, prva ozbiljna proba...

Vrijeme do početka filma proveo je ovaj čudan par u obližnjoj mliječnoj restauraciji »Dubravka«, na Preradovićevom trgu. — Nas četvorica sjednemo u susjednu mliječnu restauraciju »Gita«, koja se nalazila s druge strane istog trga. Samo, iz »Gite« se ne vidi »Dubravka«, Pa je bilo potrebno šetati na smjenu trgom i ne gubiti iz vida izlaz iz »Dubravke«.

Izišli su nekoliko minuta prije početka filma i odmah se uputili u kino. Moša i Nikola također. Za sve vrijeme trajanja predstave Lazo i ja čuvali smo oba izlaza iz kino-dvorane, da nam se negdje u mraku ne bi izgubio.

Film se završio nešto prije devet sati. — Grad je slabo osvijetljen čak i u strogom centru i trebalo je dobro napregnuti vid. — Izišli su, vidjeli smo ih. Moša i Nikola bili su za njima. Sve se odvijalo po planu.

Tako se rep počeo za njim vući... Najprije on i djevojka, za njima na udaljenosti od nekoliko desetaka koraka Moša i Nikola, a za ovima, opet u istoj razdaljini, Lazo i ja. — Povorka je krenula u pravcu, kojim je poveo Majerhold. Nikolićeva ulica — Masarykova ulica — Kazališni trg — Marulićev trg — Runjaninova pokraj studentskog doma i botaničkog vrta do Vodnikove ulice i onda Vodnikovom na Savsku cestu, Savskom do Tratinske i napokon ravno Ozaljskom ulicom. Potpuno se posvetio djevojci. I dok je koračao laganim koracima, pripijen uz nju, djelovao je kao nježan ljubavnik i nitko od neupućenih prolaznika ne bi mogao pomisliti kakvim se poslovima taj čovjek inače bavi. — O tom sam razmišljao, dok smo ga slijedili.

Položaj njegove desne ruke — jer pod lijevom je vodio djevojku — davao nam je na znanje da je ostao oprezan čak i sada, u Časovima lirskog raspoloženja. Desna mu je ruka bila stalno u džepu. Pretpostavljali smo, da je drži na revolveru.

— Tko bi znao, da li ta njegova djevojka i sluti, čime se bavi njen momak, ili možda zaručnik?

Mošu i Nikolu nije primijetio. Slijedili su ga, sad u većem, sad u manjem razmaku, već prema tome kako su nalagale okolnosti, pazeći da im se ne bi izgubio iz vida. Prelazili su čas na jednu, čas na drugu stranu ulice kojima je prolazio, vješto i neupadljivo, kao da su čitav život proveli u praćenju ljudi. — Čekali su da ih put dovede do mjesta što povoljnijeg za napad, pa da onda s nekoliko točnih hitaca svrše konačno ovu akciju, koja se ionako otegnula preko svakog očekivanja.

Bilo je i nepredviđenih situacija. Upravo kad je već bilo dovoljno kasno i dovoljno pusto na ulicama, i kad više nije trebalo oklijevati, Majerhold i djevojka neočekivano su ušli u neku vrtnu gostionicu, valjda na večeru. — Moša i Nikola opet su morali čekati. Do isteka redarstvenog sata ostalo je još svega četrdeset-pet minuta. Vrijeme je, dakle, bilo ograničeno, jer se poslije izvršenog napada trebalo još skloniti s ulica.

Izišli su iz gostionice poslije pola sata. Prošli su još kakvih tridesetak koraka, kad su napadači hitrim, gotovo trčećim koracima prešli s druge strane ulice i našli se pokraj njih.

Opalili su jedan za drugim, naizmjence. Prvi Moša, drugi Nikola, svaki po dva metka, gađajući s bliskog odstojanja, u lijevu stranu prsiju i pod lijevu lopaticu, u srce. I onda još sam Moša tri metka u Majerholdovo iscereno lice, kad se u padu okrenuo prema njemu. — Veli da mu je u pogledu još tinjala iskra svijesti. Možda je osjetio kaznu, kojoj nije mogao izbjeći.

Pao je u jarak pokraj ceste. Djevojka je kriknula, uhvatila se za glavu i otrčala desetak koraka. Tu je zastala jecajući. — Pazili su da je u brzini ne bi pogodio koji metak.

Čas dva Moša i Nikola su oklijevali. Ocjenjivali su, kamo je pogodnije bježati. Lijevo se prostire Bugarova bašča, desno neke zabačene, tamne uličice, koje vode u pravcu gradskog vodovoda. Odlučili su se za ovaj posljednji pravac i pojurili preko ceste velikim skokovima. Neki revnosni stražar htio im je prepriječiti put i naglo je pošao prema njima. Moša mu je pokazao revolver i stražar je odustao. Nitko drugi nije ih ni pokušao zaustaviti.

Svijet se okupio oko trupla. Nagađali su, tko bi mogao biti ubijeni. — Na Trešnjevci se veoma često dešavaju takve stvari, pa više baš i ne predstavljaju neku naročitu senzaciju.

Ulica je, u času napada, bila puna prolaznika. Slučajno je, za momenat, u tom dijelu grada nestalo struje i jedan se tramvaj prepun ljudi zaustavio baš nedaleko mjesta događaja. Putnici su odmah stvorili gomilu oko policijskih agenata i stražara, koji su se već odnekuda našli pokraj lešine i u notese bilježili iskaze očevidaca.

Lazo i ja također se umiješamo u gomilu, ali nismo se iskazali kao očevici i nismo dali nikakve podatke. Bacili smo samo pogled na mrtvog Majerholda. Bilo je suviše tamno. Vidjela se samo crna masa u jarku i djevojka koja je još uvijek plakala.

»Možda je kakva ljubavna drama?«, nagađao je neki čovjek.

Petnaest minuta kasnije izvijestili smo druga Latu, koji je čekao na Varaždinskoj cesti, da su Moša i Nikola izvršili zadatak, i odmah smo požurili kući, da nas ne bi uhapsili kao noćne šetače. — Lata je izvjestio Ćelu, Ćelo je izvjestio ...

8. IX 1941.

Jutros, kad sam išao na posao u svoju biblioteku, opet sam susreo Radu Končara. Moja biblioteka je u Zvonimirovoj 8, a U. N. S. u Zvonimirovoj 2. — A Radu Končara traže veoma intenzivno. Pa ipak, on je mirno prolazio baš preko puta U. N. S.-a. Sigurno negdje u blizini stanuje.

Ne znam odakle, ali bio je već o svemu obaviješten. Rekao mi je, da su odlučili primiti me u Partiju.

Predvečer, u nekoj maloj periferijskoj kućici na Krugama, onoj istoj kućici u kojoj smo prije nekoliko dana dobili zadatak da likvidiramo Majerholda, saopćeno nam je da smo postali članovi Partije. To je bilo zvanično saopćenje na našem prvom partijskom sastanku.

— Sastankom je rukovodio Lata. Bilo je veoma svečano.

Dakle, 8. septembar 1941. Treba upamtiti ovaj datum.

10. IX 1941.

Ćelo kaže da su ustaše za odmazdu strijeljali veći broj zatvorenika. Približno oko pedeset ljudi. Što možemo. Njima ionako nije bilo spasa. Strijeljali bi ih prije ili kasnije, pod bilo kakvom izlikom ili uopće bez izlike, zato što su komunisti, ili antifašisti, ili Srbi, ili Zidovi...

Tako se ustaško redarstvo osvetilo za svog konfidenta Ivana Majerholda.

Čuje se također, da je uhapšena i Majerholdova djevojka. Policija misli, da je bila s nama u vezi. Naravno da o tom nema ni govora.

11. IX 1941.

Među pedesetoricom strijeljanih su i mnogi članovi Partije i simpatizeri. Čelo je saznao za neke od njih. To su: Ivan Macan, Mijo Mesarić, Dragica Hotko, Drago Matovinović — svi članovi K. P. — i Kata Brodarić, simpatizer K. P. — Tko su ostali strijeljani, ne zna se i možda se nikada ne će ni saznati.

Ubija se masovno. Tko jednom padne u ustaške ruke, nema mu spasa. Mogli bi se na prste nabrojiti ljudi, koji su izišli iz ustaškog zatvora. Svake noći veliki crni policijski automobil odvozi ljude u smrt. Ubijaju iza Maksimira i na Rakovom potoku, hladnim i vatrenim oružjem. Čak i ne kriju ta zloglasna mjesta. Čitav grad i cijela zemlja već znaju za njih. Opijeni su uspjesima, ne misle da bi jednom mogao doći dan, kada će za sve te zločine biti kažnjeni. — Ponekad žrtve viču u automobilu, i građani, koji stanuju u ulicama kroz koje prolaze ti automobili smrti, čuju ih.

27.02.2009.

Evakuacija

Odjeci borbe jasnije se čuju. Front je sve bliže Novoj Varoši. Uznemirenost i zabrinutost se jače ocrtavaju na Mišinom i Julkinom licu. U svakodnevnim poslovima se oseća užurbanost. Očito je da se nekud mora ići i da se ranjenici moraju evakuisati.Sa mnom su juče vršili probu. Obukli su me i pustili da hodam po sobi od kreveta do kreveta. Kako je to teško kad čovek oseća potrebu za brzim koracima, a,eto, sada to činim poput deteta koje tek treba da prohoda, teturajući se pri svakom koraku. Mučio sam se dugo. Krupne kapi znoja izbijale su po čelu. U nekoliko navrata činilo mi se da ću se srušiti. Nedostajala mi je ravnoteža.

Odsečenu ruku, osećao sam u svesti kao da je cela. Svrbeo me je lakat, rana bolela. Zar može fizički da boli nešto što ne postoji? Nisam smeo nikoga da pitam. Sumnjao sam u sebe – da sam možda poludeo. Mučilo me sve to. Iscrpen sam do kraja, ali ne mogu da zaspim. Pokušavam da se setim nekog bez ruke. Da li sam ikad video bezrukog čoveka? Da, sećam se! Video sam u Beogradu, u kući mog poznanika. Da, ali to je bio stariji čovek! Njega možda svakog dana oblače,a uz to, on nije u ratu. Tačno je to, ali ja sad smetam. Vredi li postojati? Trgao sam se. Smem li tako da mislim? Nije li teška slabost? U tom trenutku učini mi se da sam glasno razmišljao i da me svi drugovi gledaju i prebacuju mi. Otvorio sam oči i pogledao oko sebe. Potpuno tišina, drugovi su spavali. Slaba svetlost petrolejke delovala je umirujuće.

-Noćas napuštamo Novu Varoš! – kratko nam je saopštila Julka.

Niko nije pitao kuda se ide. Rečeno nam je samo da pokret neće biti dug. Nekoliko sanki s volovskom vučom već je čekalo pred bolnicom. Lakši ranjenici će prške. Na svake sanke stavljeno je popreko 4-5 ranjenika. Priprema za pokret odvijala se ćutke.

Brzo smo izašli iz grada. Posle nekoliko časova vožnje po gustoj šumi izašli smo na čistinu i tu stali. Hladno je. Svež vazduh me opija. Zaspao bih, ali ne mogu od hladnoće, bez obzira na to što smo zbijeni jedan uz drugog. Ispred nas čuje se potmulo stenjanje ljudi.

-Šta je to? – upitah poluglasno jednog druga koji je prolazio pored mene.

On se naže prema sankama, za trenutak me pogleda, pa reče:

-Napred su se prevrnule jedne sanke sa ranjenicima!

To su bile prve sanke. U njima najteži ranjenici. Oni koji su ranjeni u noge. Uhvati me jeza. «Kako užasni moraju biti bolovi pti iznenadnom prevrtanju sanki?» - razmišljao sam za sebe – «Koliko napora ulažu ti drugovi da ne zakukaju?»

Stajali smo dugo. Negde u daljini čuju se petli. Ponoć je prošla. U blizini smo nekog sela. Ležimo na leđima. Sneg sve više sipa po nama. Preko ćebadi je bar 10-15 santimetara snega. Sad više ličimo na belu traku koja se sporo kreće napred.

Ulažem velike napore da što više okrenem glavu i osmotrim šta se nalazi levo i desno od mene. Ne uspevam. Jer su pored mene, s jedne i druge strane, teži ranjenici. Krenuli smo dalje. Ćutke. Ležimo jedan uz drugog već 3-4 časa, a ni reči.Bezvoljnost i apatija prema sebi i prema i drugome. A šta bi moglo i da se kaže? Možda drugovi prored mene spavaju? Ne osećam uopšte nijednog od njih. Činimi se da su potpuno hladni. Osećam da sanke klize uz prilično strmu stranu. Neko sa strane dobaci, isprekidano i prilično glasno:

-Drugovi,pazite, sanke će se prevrnuti!

Seljak koji je vodio volove zastade. Sanke se ne zaustaviše.Nekoliko srugova teško se probijalo sa strane da bi pridržalo sanke. Posle nekoliko minuta krenusmo dalje.

Sporo i teško probijala se kolona kroz sneg dubok više od jedan metar. Negde daleko čuli su se odjeci eksplozija. Zaključujem da se sve više udaljujemo od Srbije. Da li to činimo privremeno ili za duže vreme? Ne, to ne može biti! Vratićemo se čim grane proleće. Ko bi mogao da nas otera iz šuma koje su naše, od ljudi koji su naši?


Surov zagrljaj Zlatara

Zora je. Svetlost dana teško se probija kroz gustu vejavicu. Hladnoća steže sve više. Noge gotovo i ne osećam. Za trenutak me obuze srah. Provlačim zdravu ruku ispod ćebadi i pipam butinu na desnoj nozi. Osećam je. Znači, nije smrznuta.

Na Uvcu potpuna tišina.

Stali smo. Ispred sanki vidim deo veće zgrade. Seljak koji je do tada išao ispred volova stade pored sanki. Vide mu se semo grudi i guste čekinje na licu. Ćutao je i gledao negde bezazleno. Neko sa strane dobaci:

-Ajde ti, druže, šta čekaš tamo, pomozi!

-Jel je? – upita on glasno i krenu.

Znači, tu smo. Pokret je završen. Pokušao sam da se okrenem na desnu stranu. Uz veliki napor uspeo sam da to učinim. U trenutku drugovi su bili tu. Pridržaše me i postaviše me da sednem. Na 5 – 6 metara od nas nalazila se lepa zgrada na kojoj je pisalo: «Osnovna škola sela Radijević». Nekoliko stotina metara protezala se prostrana padina obrasla gustom četinarskom šumom.

-Planina Zlatar! – rekoše mi drugovi.

Škola je pretvorena u bolnicu. U ovim teškim ratnim danima valjda niko ne uči. Setih se kada sam išao u školu da mi je jedan od mojih dobrih drugova pričao kako bi voleo da bude rata. «Tada ne bismo išli u školu» - govorio je «jer je naš učitelj mlad i morao bi otići u rat». Sada, u ovo vreme, ne uči se iz knjiga, već iz surove prakse. Sada se uči kako treba živeti i umirati ili, još tačnije, kako treba umirati da bi se živelo.

Sve školske prostorije uređene su za smeštaj ranjenika. Nekoliko susednih kuća takođe. Ja i Švabić smešteni smo u jednu malu prostoriju. Ne znam šta je to moglo biti dok je škola radila. Kreveti od dasaka napunjeni slamom. U sobi toplo. Počinjem da se znojim. Ranu ne osećam. Švabić slabo izgleda.Ćuti. Njegova mala torbica puna je materijala za čitanje. Radovao sam se što ću biti s njim.

Julka je došla da nas obiđe. Bila je isuviše zamorena, ali zadovoljna što je protekla noć dobro prošla.

Na novo prebivalište brzo smo se privikli, ali nismo znali koliko ćemo ostati.

Osvanulo je vedro, hladno, ali sunčano jutro. U susednoj kući čuje se zveckanje posuđa. Kuvari spremaju doručak. To su divni drugovi. Sećam se jenog od njih. Nisam mu zapamtio ime. Uvek bi zagledao Posavca i govorio mu:

-Ima tako crnu kosu i krupne oči. O, takav je momak moj sin. Ko zna gde je sad? Pre dva meseca otišao je iz Užica kao kurir za Pranjane.Tada je usledila ofanziva – mi smo krenuli i ja ga više nisam video, niti bilo šta znam o njemu!

Na horizontu, tamo prema Novoj Varoši, vide se desetine manjih i većih kolona. Povremeni puncnji i opet zatišje. Šta to može da znači? To su naši. Odstupaju, zaključismo jednoglasno. Julka i Švabić su uznemireni. Ne znaju šta da čine. Da li ostati tu ili krenuti nekud dalje?

-No, ipak bi bilo dobro pripremiti se – predloži neko.

-Budite mirni, drugovi, preduzećemo već nešto – reče Švabić

Drugovi iz mesne partizanske grupe već su tu. Gledaju sumnjivo u pravcu brda na horizontu i vrte glavom.

-A šta ako to nisu naši? – reče glasno jedan od njih. – Za jedan čas, najduže dva oni mogu biti ovde. Za pola sata mogu nas imati pod vatrom mitraljeza.

-Slušaj ti, ne stvaraj paniku, šta misliš da bi nas drugovi pustili tek tako?

-Pa ne kažem da su to četnici – poče on da se pravda.

Dobro bi bilo da proverimo – reče jedan stariji drug.

Komandir mesne partizanske grupe, ozbiljan stariji čovek, stajao je zamišljeno i u jednom trenutku priđe Julki i i nešto joj šaptom reče. Ona klimnu glavom u znak odobravanja, a zatim s njim krenu prema obližnjoj kući. U toj zgradi je bila neka vrsta štaba naše bolnice. Posle 10 – 15 minuta Julka se vrati među nas:

-Drugovi, izvršićemo pokret!

U školi se odvijala užurbana priprema za pokret. Kuda i kako sa teškim ranjenicima? Nosila nije bilo, a i da ih je bilo – kako po snegu, dubokom gotovo dva metra, nositi ranjenike? Do sela se moglo nekako doći sankama, ali je dalje, prema planini, bilo nemoguće, sem uzanom dubokom stazom koju su morali da krče najsnažniji. A takvih ljudi je malo. Julka, Švabić i još neki drugovi doneli su brzo tu odluku. Treba se sa delom ranjenika odmah povući dublje u planinu, a najteže prebaciti kasnije.

Evo nas ponovo u koloni. Idemo preko jednog brežuljka. U našoj školskoj zgradi ostavljena su tri teška ranjenika. S njima je ostala jedna drugarica. Kao i nekoliko partizana – meštana. Oni treba da organizuju njihovo evakuisanje, i to što pre. Ubrzo smo zašli za breg i ušli u šumu. Novi horizonti, nova neizvesnost. Kretanje je vrlo naporno. Pred nama, na čelu kolone, ide oko desetak drugova sa ovog terena.S teškom mukom se probijaju i prave uzanu stazu kojom gazi naša kolona od stotinjak ranjenika i pratilaca.Ispred mene ide Krinka i pridržava Švabića. Posrće. On je sinoć imao visoku temperaturu. Otkako mi je ruka odsečena sada prvi put pešačim. Teturam se. Nedostaje mi ravnoteža. Preteže desna strana. Rana mi je potpuno otvorena, ali ne osećam bolove. Za mnom ide Olgica Grbić i pokušava da mi pomogne, ali uzana prtina ne dozvoljava da bilo ko ide sa strane. U koloni tišina. Neizvesnost se ocrtava na licima drugova. Zašli smo duboko u šumu Zlatara. Osećam jak miris četinara i to mi smeta. Iza Olgice ide Lala i posrće. Kaže da mu smeta belina snežnog pokrivača.

Nismo dugo išli. Zastadosmo pred nekom vodenicom u čijoj je blizini bilo još nekoliko kuća. Smestili smo se u njih. Straža je postavljena. Umor savlađuje. Za jelo niko ne pita.

Nekoliko drugova iz našeg obezbeđenja krenulo je da izvidi situaciju u u Radijevićima i uspostavi kontakt sa bilo kojom našom jedinicom. Jedno je bilo jasno: naša sudbina je neizvesna, ukoliko ne uhvatimo vezu s jedinicama. Ako se prepustimo sami sebi, veliko je pitanje da li će i moći da nas nađu.

Iz daljine dopire žestoka puščana paljba. U našem skrovištu zavlada potpuni mir.Izgleda da je odavno prošlo 12 časova.

U uglu sobe neko teško diše.

Probudili su nas. Osećam jak umor. Pokret.

Uspostavljena je veza s jedinicama. Ariljska četa došla je da nas prati do određenog mesta.

Šta je s našim drugovima koji su juče ostali u Radijevićima? Možda su ih naši drugovi prihvatili i prebacili na neko sigurnije mesto.

Naša kolona ličila je na crnu traku koja se sporo i teško pomerala napred.

Od guste vejavice niko ne vidi kuda idemo. Posle tri – četiri časa marša stižemo na manji proplanak oivičen gustim četinarom. Tu je 4-5 koliba i jedna nešto veća zgrada. Dobijamo po komadić zobano-ražanog hleba i, posle čekanja od pola časa smeštamo se u dve kolibe. Tu nam se priključuju i neki novi ranjenici. Na proplanku, između koliba i po šumama stotine ljudi, žena i dece. Neki su krenuli još iz Srbije. Među njima ima starijih ljudi i žena. U novom skrovištu nismo dugo ostali. Opet pokret.Velika kolona od preko 1.000 boraca. Tu je i oko 40 ranjenika.

Kolona sporo odmiče. Ne znam ko je na čelu te ogromne kolone. Sa staze niko ne može da skrene, jer je i sa jedne i sa druge strane čitav bedem. Kao da idemo dubokim rovom, iz kojeg, bar nama srednjeg rasta, vire samo glave. Kolona često zastaje,a zatim opet kreće. Ispred mene je Olgica Grbić. Ona je malog rasta i ne vidi ništa sem vrhova borova i jela. Sećam se u partizane je došla u Kosjeriću, negde septembra, i to iz trećeg razreda gimnazije. U rukama nosi neku kofu sa sanitetskim materijalom, a preko leđa joj prebačeno ćebe. Uz to, treba da brine o meni. Za mnom Lala. Niko ništa ne priča. Negde ispred nas čuje se plač deteta. Verovatno je gladno, a možda i bolesno.

Pala je noć mračna i hladna. Rana me sve više boili. Amputirana ruka svrbi me u laktu. Ponovo zastasmo. Kolonom se šaptom pronese komanda da neki drug prođe napred. Posle deset minuta taj drug se s teškom mukom probija pored kolone. Osećam potrebu da sednem, da legnem. Olgica se žali da joj je hladnu. Lala hoće da zapali cigaretu, ali ne sme. Posle više od pola sata stajanja kolona krenu. Negde u daljini čuje se lavež pasa.

-Kolona, stoj!

Olgica mi se unese u lice i šaptom upita:

-Mile, znašli ti kuda idemo? Zar je ovaj Zlatar tako veliki? Čitav dan i noć idemo, a nikako iz šume da izađemo.

Iznenadno puškaranje negde u pravcu četa naše kolone prekide razgovor. Negde zašekta puškomitraljez. Trgoh se. Posle pola časa opet pokret.

-Požuri! – prenosi se komanda.

Ulazimo u neko selo. U tim kroviranjima je toplo. Iza zida debelih balvana je toplina ljudskog daha. Samo da se malo otkravimo. Ali, mora se dalje.Negde u blizini čuje se žubor česme. Evo nas već pored izvora. Spuštamo se dobro utabanom stazom pored njega. Oko česme je zaleđeno. Tek što sam pružio malo duži korak da pređem preko potočića i naslonio se desnom nogom, naglo sam se okliznuo i pao na levu stranu. Jak udar o amputiranu ruku i zatim – neka mukla tišina. Onesvestio sam se. Kad sam se probudio bio sam sav mokar. Olgica me je trljala snegom sve dok nisam došao k sebi. Sveža rana potpuno je razvijena. Grudi su bile mokre od krvi, a glava i vrat od istopljenog snega. Ispod zavoja na ruci curila je krv. Jedva sam uspeo da ustanem i shvatim šta se sve desilo.Olgica me je pridržavala. Deo kolone, ukome sam bio pre pada, odmakao daleko. Sada je Olgica ispred mene, a za mnom je nepoznati drug. Teško sam se kretao. Pokvašena koda na glavi ledila se, a de krvlju nakvašene bluzesve više se stezao od mraza. Kao da mi je neko čitavu levu stranu grudi stavio u oklop.

Neprijatelj nas je napao

Zora je. Kolona i dalje kreće, ali sada ne više kroz šumu. Idemo stranom nekog brda. Dole, daleko od nas, vidi se prostrana dolina kojom teče reka, a dalje visoka brda.

Nekada sam uživao u raskošima prirode. Sada mi sve to smeta. Huka reke dopire do nas. «Da to nije možda Uvac», pomislih, «možda se vraćamo nekim zaobilaznim putem u Srbiju?». Pokušavam da razaznam teren. Na istoku crvenilo. Ubrzo će se potpuno razdaniti. Šta li nam nosi današnji dan? Na čistini, naša kolona se lepo vidi na dužini dva do tri kilometra. To je lanac koji se sporo pomera. Evo nas na visokom brdu odakle se kolona spušta prema dolini u kojoj se vidi reka, put u selo. Iz kuća se diže dim, a čelo kolone već se spušta prema kućama. Neko blaženo osećanje poče me obuzimati. Znači to je cilj našeg marša. Pred sobom već vidim toplu sobu i osećam pucketanje vatre u peći. Na licima drugova oseća se živost. Olgica se okrenu i reče:

-Vidiš li, naši se dole razmeštaju.Čim stignemo ranu ću ti ponovo previti. Noćas kada si pao nisam mogla da te privijem kako treba. Ne ljutiš se?

-Ne, zašto bih se ljutio? Ja i ne znam kako si me previjala.

Ulazimo u selo. Na prvi pogled čudno. Ispred kuća stoje samo muškarci. Tu i tamo neka dečija glava proviri i odmah se izgubi.Žena nigde nema.

-Ovo je muslimansko selo – reče Olgica, - kod njih je pravilo da se žene sklone ispred muškaraca. Ovo napominjem da ne bi slučajno ulazio u neku prostoriju koja nije za nas određena.

-Otkuda ti znaš da su kod njih takvi običaji?- upitah je radoznalo.

-Znam, saznala sam to u Novoj Varoši!

Posle kraćeg zdržavanja na ulazu u selo, razmestiše nas po kućama. Olga, ja i još četirii druga smešteni smo u sobu jedne velike kuće. Soba je lepa i što je najvažnije, topla. Svalismo se na drveni pod, spremni da se vrlo brzo prepustimo snu. Neki su već spavali. Olgica je preturala po kofi, tražeći zavoj da mi previje ranu. Na sredini sobe okrugla trpeza. To me podseti na očevu kuću iz vremena mog ranog detinjstva. Tek što je Olga pripremila zavoj u sobu uđe kuvar i donese šerpu s kačamakom. Svi smo bili iznemogli i gladni. Kuvar uze običnu kašiku kojom se jede jelo i poče da odvaja svakome po malo.

-Znate, drugovi, ovo je sve za ranjenike! – reče.

U tom trenutku odjeknu snažna puščana i mitraljeska vatra. Drugovi poskakaše s poda. Iz dvorišta je dopirala kuknjava. Neko povika:

-Jaoj, braćo, izgibosmo!

Kuvar skoči i panično povika:

-Drugovi napolje – najbolje u potok!

Pojurismo gotovo jedan preko drugog. Ispred kuće, na stotinjak metara, bila je gusta vrzina. Kuvar se sjuri prema njoj, a mi, ne znam ni sam kako, za njim. Oko nas fijuču zrna. Strah i panika rasterali su umor. Teškom mukom sam se probio kroz gustu vrzinu i ušao u veliku vododerinu koju je potok napravio. U prvi mah nisam ni primetio da sam upao gotovo do kolena u vodu, a lice izgrebano na nekoliko mesta. Naš doručak – kašika kačamaka – ostao je da se puši na okrugloj trpezi u onoj toploj sobi. Brisao sam krv sa lica i mahinalno ga sve više zamazivao. Isašao sam iz vode i zaklonio se za veliki kamen koji me je vrlo dobro štitio. Pored mene nije bilo nikoga. Iza obližnje bukve udalene 15 – 20 metara neko je glasno izgovarao moje ime. Glasovi su se mešali. Sada su dejstvovali i naši drugovi. Obostrana vatra postajala je sve žešća. Šta se to tako iznenadno sesilo? Napadnuti smo. Sav šljam Srbije krenuo je za nama. Prate nas u stopu i, upravo u momentu kad smo očekivali malo predaha, na nas je otvorena vatra. Nedaleko od nas protiče reka, a pored nje put. Vidim telefonske stubove. Koja je to reka, kuda vodi taj put? Šta će biti ako se putem, s one strane reke, pojave neprijateljske snage? Našli bismo se pod unakrsnom vatrom.

-Šta je tebi, pa ti si ranjen! Lice ti je u krvi! – prekide me iznenada Lala.

Njegovo prisustvo, tu pored mene, iznenadime.

Tek tada sam se setio da sam pre desetak minuta, provlačeći se kroz trnje i vrzinu, izgrebao lice na nekoliko mesta. Mahinalno sam istrljao lice rukom. Dlan mi je ostao sav u krvi.

-Nisam ranjen – odgovorih, već sam se nagrdio povlačeći se kroz vrzinu i ovo trnje.

Lala me celog odmeri i ponovo primeti:

-Ti si, izgleda, upao u vodu?

-Da – odgovotih mu hladno i u sebi poželih da me ostavi na miru.

Rekao je još nešto ali ga nisam slušao. Puščana i mitraljeska vatra bile su sve žešće. Počeli su da nas tuku i minobacačima, ali ne tako žestoko. Po svoj prilici, četnici nemaju dovoljno minobacača. Lala ode od mene. Verovatno je primetio da ga ne slušam.Prema meni je na udaljenosti od desetak metara išla Olgica. Provlačila se ispod vrzine. U ruci je nosila zavoj.

-Šta je s tobom? – upita. Lala mi reče da si sav krvav, ali da nisi hteo s njim da razgovaraš.

Bilo mi je žao Olgice i prema njoj nisam mogao biti ravnodušan.

-Ništa, ništa – odgovorih. To Lala naprazno diže uzbunu.

-Kako ništa?

Bilo mi je u tom trenutku krivo što već nisam oprao lice. Sagnuo sam se brzo nad potok i sa nekoliko pokreta ruke oprah lice. Nisam imao čime da se obrišem, pa to učinih nešto kasnije levim rukavom krvave košulje.

Vreme je već poodmaklo. Prošlo je sigurno tri-četiri časa, a mi smo neprestano u potoku. Kod mene su došli još neki drugovi. Ne znam im imena, jer nisu iz bolnice. Po njihovom pričanju zaključujem da su Sandžaklije. Rekli su mi da se nalazimo u selu Divcima, da je ispred nas Lim i put Prijepolje – Bijelo Polje. Oni su rodom negde od Prijepolja. Dali su mi parče zobenog hleba koje sam, uprkos velikoj gladi, jedva pojeo. Jedan drug me radoznalo posmatrao te reče:

-Ti, druže, mora da si iz nekog bogatog kraja?

-Nije bogat kraj, ali nije ni toliko siromašan da bi se jeo zobani hleb – odgovorih mu hladno i bez želje da se upuštam u razgovor.

Želeo sam da budem sam.

Ne znam da li zbog toga ili zbog obaveze prema jedinici, tek drugovi su ubrzo otišli. I tako u svome skrovištu za trenutak opet ostadoh sam. Nije mi smetala samoća. Sedoh na kamen i pokušah da skinem čizme koje su bile pune vode. Mučio sam se ali nisam uspeo. Nedostajala mi je leva ruka. Znoj me poče probijati; od gneva prema sebi bio sam spreman da zaplačem.Ali čemu to? Hiljade ljudi izgubile su živote, a koliko će nas još pasti? Verovanje da će se rat završiti brzo bilo je samo iluzija.Sedeo sam bezvoljan na kamenu i dvumio se da li da opet pokušam da skinem čizme. Mogao sam otići do prve grupe drugova i zamoliti ih da mi pomognu, ali nisam hteo. Moram naučiti da budem sam sebi dovoljan. Pokušao sam ponovo. Ali nije išlo.

-Šta je, ne ide? – javi se jedan sa druge strane.

Okrenuh se. Pored mene je bio dr Miša Pantić.

-Ne ide!- odgovorih hladno i bezvoljno.

-Čekaj da ti pomognem! – odgovori.

Pristadoh. Posle dugog natezanja uspeo je. Iscedio sam vodu iz čizama i mokre čarape stavio na obližnji kamen.

-Slušaj, pa ti si ugazio do pojasa u vodu.

Posle kratke pauze nastavi:

-Čekaj, imam jedne čarape u torbi, sad ću ti ih doneti.

Noge su mi već bile pomodrele i tople vunene čarape su me okrepile. Sada mi je Mišina usluga sasvim drukčije pala i rado bih mu zahvalio, ali on više nije bio tu. Otišao je da u vododerini obiđe ostale ranjenike i bolesnike. Pošto se malo sredih, osetih potrebu da se priključim ostalim drugovima od kojih je jedna grupa bila 15-20 metara daleko od mene. Pođoh ispod vrzine teturajući se.Ali, nekako sam ipak došao do drugova i vrlo brzo zažalio što sam to učinio.Njih petorica, među njima i Olgica, bili su zbijeni jedno uz drugo. Na frontu se i dalje pucalo, ali niko se nije pomerao s mesta. Tu sam čuo prve komentare o jutrašnjem iznenadnom napadu na naše jedinice. Glad me je teško mučila, ali sam znao da ni drugi nisu u boljem položaju. Moje razmišljanje prekide zujanje motornih vozila i topovska paljba po selu. Sada smo upali u unakrsnu vatru. Sa brda su nas tukli četnici, a sa puta, udaljeni 200-300 metara, italijanski tenkovi. Sjajna saradnja domaćih izdajnika i okupatora! Vatra iz tenkova postala je sve žešća. Iznad nas, na udaljenosti 100-200 metara, goreli su štala i seno. Čula se kuknjava. Nekoliko meštana je ranjeno ili poginula. Nedaleko od nas pade granata. Nekoliko parčadi udari u vrzinu iznad naših glava.

Vreme je sporo odmicalo. Tek ako je prošlo podne. Činilo mi se da će mrak doneti olakšanje, jer noć je uvek bila naš saveznik. Iza obližnje vrzine dolazila je Ljubinka. Brižljivo je obilazila svaku grupu ranjenika. Bila je beda. Kaže da je u obližnjoj kući previjala jednog druga koji je teško ranjen u nogu. Ko je taj drug, iz kog je kraja, nije mogla da nam odgovori.


U hladnim talasima Lima

Sunce je već zašlo. Februarski dan je kratak. Mraz steže sve više. Moje pantalone su do iznad kolena mokre. Osećam da se od mraza krute. Kako bi divno prijala topla soba! Glad me sve više muči, ali zima i umor su teži.

U sumrak je kod nas došla Julka. Bila je neraspoložena. Obradovali smo joj se, ali se ubrzo i razoačarali. Rekla nam je da će mo uveče krenuti dalje, Kuda, nije mogla da nam kaže.

-Sigurno ćemo u Srbiju – reče neko radosno

-Samo ti uživaj, druže, - dobaci jedan Sandžaklija uz neki ironičan osmeh.

-Vreme je da i mi izađemo iz skrovišta – predloži neko.

-Bolje da malo sačekamo, jer ako odavde izađemo naeće nas moći naći – odgovori Sandžaklija.

Ćutke se pomirismo s njegovim predlogom. Mraz je sve više stezao, više se nije moglo sedeti. Ustali smo i otpočeli da tapkamo na mestu. Negde u daljini, daleko preko Lima, odjeknulo je kratko puškaranje.

-To su Crnogorci – dobaci jednolično i hladno Sandžaklija.

-A gde je to, u kom pravcu? – upita neko.

-Tamo negde prema Kamenoj Gori.

«Kamena Gora! Kakva li je to planina?» - pomislih.

Kroz vododerinu nam je dolazila jedna osoba malog rasta.

-To je Olgica, ko bi tako mali mogao biti? – reče poluglasno jedan od drugova.

Na desetak metara od nas, ona zastade i progovori:

-Ja sam,drugovi! Treba odmah da krenete ovamo prema meni. Ja ću vas odvesti do našeg zbornog mesta.

Bez reči pođosmo za njom. Posle deset sati provedenih u potoku sada smo vrlo teško kretljivi. Noge kao da su počele da izdaju. Nismo išli dugo i već smo se umešali u kolonu. Vladala je potpuna tišina. Crna masa kretala se sporo i po komandi koja se prenosila šaptom. Išli smo pored reke. Iznenada, na suprotnoj strani ali dalje od obale, zapucaše puške.

-Stoj! – prenese se komanda i kolona zastade.

Posle 15-20 minuta krenusmo dalje. Nismo išli dugo i opet stadosmo. Ovoga puta skrenusmo u suprotnom pravcu. Na drugoj obali reke čulo se puškaranje. Čujemo čak i neke povike. Sudeći po svemu, naši prednji delovi prešli su reku i sada vode borbu. Kolona opet zastade. Evo nas na prelazu. Obala je u vrzini i niskom šiblju, tako da se površina vode ne vidi. Najveći deo boraca već je prešao reku. Ostali su ranjenici, stari ljudi, žene, deca i zaštitnica. Reku prelazi i komora. Čuje se zveket kazana, dozivanja drugova, kuknjava žena. Jedna žena je dozivala glasno:

-Sine, sine Mićo, drži se! – i glas se naglo izgubi.

Jedan tanki dečiji glasićnekoliko puta je ponavljao: «Mama, mama», a zatim prigušeni krik – i glas se izgubi u talasima reke. Među nama je Julka. Pored mene je Olgica.

-Drugovi, svlačite se! – reče glasno Julka.

Svlačili smo se kako je ko stigao i mogao. Neki su se spuštali do reke. Ja uz pomoć Olge jedva sam uspeo da skinem čizme i odelo. Ostao sam polunag. Olga je s mukom uspela da mi veže odelo oko vrata. Čizme i čarape stavila je u kofu. To će ona poneti. Hladnoća mi je ledila telo, a noge su mi se smrzavale u snegu. Niz strmu obalu, uzanom stazom, silazimo prema vodi. Ispred mene neki upadoše u kolonu i razdvojiše me od Olgice. Pođoh okomitom stazom u nadi da ću izbiti na samu reku. Ali tek što sam krenuo naglose okliznuh, padoh na leđa i prosto sleteh u reku. Upao sam u vodu do iznad kolena. Hladna voda me prosto preseče. Oko mene masa ljudi, žena. Pogledom sam tražio Olgicu ili bilo kog poznatog. Nekoliko trenutaka sam tako dozivao, ali se niko neodazva. Krenuh bez ičije pomoći. Nekada sam bio odličan plivač, ali sada sam bio bez ruke. Možda više nikad neću moći da plivam! Više nisam osećao hladnoću vode. Naprotiv, onim delovima tela koji su bili u vodi bilo je toplije. Gazio sam nesigurno. Već mi je voda iznad pasa. Očekivao sam svakog trenutka da me zanese i da potonem. Ali ne! Išao sam dalje. Pod nogama sam osećao šunkljovito tle rečnog korita. Sad mi je voda do grudi. Teško se krećem. Imao sam utisak da mi je odelo obešeno oko vrata. U jednom momentu počeh da osećam hladan pojas oko grudi u visini pazuha. «Šta je to sad, da li me to neka vodena neman svojim ledenim telom obavija?» Za trenutak me prođe jeza.Nedaleko od mene plivao je natovareni konj. Za rep mu se držala jedna drugarica, a sa strane, za samar dva druga. U jednom momentu osetih da voda postaje plića. Mokar deo tela je na spoljnoj temperaturi reagovao na meni nepoznat način. Ja sam ga osećao kao hladan pojas. Već sam prešao najveću dubinu. To me ohrabri. Evo me pri kraju. Do obale nije bilo više od 4 – 5 metara. Voda mi je nešto iznad kolena. Znači, prešao sam. Još koji korak i već sam tu. U tom momentu osetih da sam nagazio na neki gladak i tvrd predmet. Pokušak da ustuknem, ali nisam uspeo, jer sam se isuviše oslonio i noga mi okliznu nazad, a ja svojom težinom poleteh napred i padoh u vodu. Nisam uspeo da se dočekam na ruku, jer je zanošenje tela bilo isuviše iznenadno. Jedva sam uspeo da se izvrnem u desno i da se osloncem na ruku, podignem. Glava i odelo bili su potpuno ukvašeni. Stao sam za trenutak u vodu i, gorko ozlojeđen na sebe, počeh bristati oči i kosu. Niz telo mi se slivala voda iz odela. Na reci je i dalje vladala prava gužva. Prelazio je kako je ko mogao. Izašao sam na obalu. Sneg je bio potpuno utaban i uglančan. Ljudi su, izlazeći iz vode, psovali, jaukali i kretali dalje. Stao sam na obalu i zagledao prolaznike nadajući se da ću naći Olgicu. Počeo sam da je dozivam. Zvao sam je sigurno pet do šest minuta, ali se nije javljala. Ko zna šta je bilo s njom? Možda nije prešla, a možda su je odneli talasi Lima. Ja sam nekako prešao, a ona je dete, tek 14 ili 15 godina – razmišljao sam. Nisam zvao samo ja. Zvali su i drugi. Neko je zvao druga, neko drugaricu. Kolona i reka išli su dalje, svaki svojim pravcem i svaki svom cilju.

Pokušao sam da se obučem, jer na Olgicu ili nekog drugog nisam mogao računati.

Na začelju velike kolone

Dugo sam se mučio da obučem mokru košulju. Hladanoća je počela da steže lanena vlakna košulje, a uz to nisam umeo da se obučem. Pokušavao sam na sve načine, ali nije išlo. Teško bih je obukao kad bih imao i obadve ruke. Najzad sam je nervozno odbacio od sebe ipokušao da obučem pantalone. Nogavice suizgledale kao čunkovi od peći. Mraz ih je stegao. Posle mnogo napora, ipak sam nekako uspeo. Kaput sam već obukao lakše, ali pokvašeno sukno, a uz to već i ukrućeno od mraza, napalo mi je golo telo. Noge su mi bile tople kao da sam ih držao u užarenoj peći. Čarape i čizme su ostale kod Olgice, te sam produžio bos. Pored mene su prolazili pojedinci. Na reci nije više bilo one gužve i buke. Izgleda da sam bio među poslednjim. Počeo sam ponovo dozivati Olgicu Računao sam, ako je uopšte prešla s nama, mora čuti. Negde daleko od mene, gore na brdu, neka žena je dozivala nekoga. Na 30 – 40 metara od mene odmicali su poslednji iz kolone. Ustao sam i krenuo utabanom stazom. Nisam mogao skrenuti s pravca kretanja kolone, jer je sneg sa strane bio vrlo visok. U daljini se ču ponovo kraće prepucavanje. Znači kolona kreće dalje. Predamnom na stazi nije bilo nikoga. Išao sam sporo i potpuno ravnodušno. Nisam nigde primetio skretanje ili bilo kakvo račvanje prtine. Zagledao sam se ispred sebe. Nikoga nisam primetio sem na udaljenosti 50 -60 nešto nalik na žbun. Nisam ništa slutio. Približih se tamnoj mrlji za koju sam mislio da je žbun. Sad sam video da je to neka ljudska prilika koja sklupčana sedi na snefu. Obradovh se – neću više biti sam! Zastadoh i pogledah malo bolje. Neko je pokriven ćebetom sedeo na snegu pored staze. Moj dolazak očito nije primećivao. Sagnuh se i glasno upitah:

-Ko je to?

U tom trenutku usamljena prilika skide ćebe sa glave i ja, na veliko iznenađenje prepoznah Olgicu.

-Zar je moguće da si živ? – upita uzbuđeno – Ja sam te pola sata čekala na onoj strani Lima. Ne znam kako si se izgubio. Zvala sam te, ali se nisi odazivao. Kad te nije bilo, ja sam nekako, uz pomoć drugova prešla. Dugo sam čekala na obali i opet zvala i najzad pomislila na najgore. Vidiš, zbog toga sam i ostala iza kolone, a drugovi su sada sigurno daleko odmakli.

-Dobro je – odgovorih joj, zadovoljan što je vidim živu.

-Ti si bos! – primeti ona kao da je zaboravila da mi je sa one strane reke uzela čizme. – Oh, jese, tvoje čizme i čarape su kod mene u kanti. Daj da te obujem.

Noge su mi gorele i nisam osećao nikakvu hladnoću. Zbog toga joj predložih da to ne činimo sada, jer ne verujem da se mogu obuti.

Bolje da krenemo, nemoj da se zadržavamo. Kao što vidiš, drugovi su odmakli i treba da ih što pre stignemo.

Ona se usprotivi tome, ali posle mog upornog navaljivanja pristade.

Sada mi je bilo lakše. Olgica je išla ispred mene. Za njen uzrast i snagu ovo je bilo previše. Išli smo sigurno čitav sat, dok nismo čuli glasan ljudski žagor. Na stotinjak metara od nas primetismo belu kuću i ispred nje drugove. Stali smo i mi. Neki drugovi su bili unutra, a neki su pokušali da uđutiskajući se na vratima, tražeći koliko – toliko slobodnog toplog prostora. Olgica je tražila da me uvede u kuću ali od vrata nismo mogli dalje. Valjda svaki santimetar toplog kutka bio je prekriven ranjenim i promrzlim drugovima. Pošli smo iznad kuće i prešli na drugu stranu. Tamo nije bilo nikog. U posebnom krilu zgrade primetili smo jednu osvetljenu prostoriju i bez razmišljanja ušli u nju. Na podu, pored tople peći, ležala su tri druga. Spavali su. Naš dolazak nisu ni osetili. Jednome od njih uvijena je butina desne noge, a čitav donji deo tela bio je sveže natopljen krvlju. U uglu sobe, na malom drvenom uzvišenju nalik na krevet, sedeo e stariji čovek s dugom belom bradom i čalmom oko glave. Nismo mu rekli ni reči. Shvalili smo se na pod tople sobe. San je brzo počeo da nas hvata. Samo sam još čuo monotono otkucavanje okruglog budilnika na prozoru. Ubrzo me osvoji san. Kada sam se probudio u sobi nije više gorela petrolejka. Bilo je jutro. Budilnik je pokazivao 6,30 članova. Domaćina, kome ne znam da li smo bili dobrodošli, nije bilo među nama. U sobi je vladala potpuna tišina. Olgica i tri druga spavali su čvrstim snom. Pošto nisam nikoga čuo unaokolo, viknuh:

-Drugovi, dižite se! Ostali smo, naši su otišli!

Oni se trgoše. Ranjeni drug od naglog trzaja povredi ranu i glasno jauknu. Ostali su, još buntovni od sna trljali oči.

-Ništa, ništa, - odgovori jedan od njih. Sada će mo staviti druga na konja, pa krenuti zajedno. Tu nam je konj pred kućom. Brzo ćemo.

On izađe napolje. Olgica je sedela na podu. Nije primetila moj pogled, jer je zamišljeno gledala preda se.

Drug koji je izašao napolje ubrzo se vrati, zadihan i uzbuđen. Konja pred kućom nije bilo. Neko ga je sigurno uzeo.

-U kući nema nikoga sem nas – reče.

-Druže, nemoj da paničariš, naši su tu blizu. Ako konja nema pođi u obližnju kuću i nađi drugog! – odgovori mu Olgica oštrim tonom.

-Da, ali kuće su daleko, najbliža je gotovo pola kilometra odavde!

-Pa šta? – upade mu Olgica u reč. – Ne bi hteo valjda da ti je neko primakne pod prozor.

Njen ton bi mu čudan. Nisam mogao da shvatim otkud joj takva energija. Drug kome su bile upućene ove oštre reči sleže ramenima i, bez pogovora, izađe iz kuće. U sebi opet zavlada tišina. Samo je budilnik na prozoru otkucavao sekunde.

-Šta misliš Mile? – prekide ona dosta neprijatnu tišinu – da li da krenemo? Drugovima ionako ništa nemožemo pomoći. Oni će naći konja i krenuti za nama.

-Slažem se.

Brzo smo izašli pred kuću. Začudo, noge me nisu bolele. Tople vunene čarape koje mi je dr Pantić juče dao i čizme koje sam obuo udobno su mi štitile noge. Olgica je išla ispred mene. Utabana staza, kojom je pre nekoliko sati prošla kolona, počela je postepeno da se kravi. Naselja su bila od nas levo i desno bar pola kilometra. U jednom momentu Olgica zastade, okrenu se, pogleda pravo u oči i reče:

-Naših nigde nema. Izgleda da smo suviše zaostali. Krivo mi je sada što sam onom drugu onako oštro rekla. Možda je on bio u pravu? Razmišljam nešto o nama. Šta bi bilo kada bi nas sada neko presreo. Oružija nemamo. Najžalosnije bi bilo što niko od naših ne bi znao gde smo pobijeni.

-Hajde, Hajde, - dodadoh – opet ti preteruješ. Nego, bolje da požurimo, da što pre stignemo kolonu. Nisu oni daleko odmakli.

Ispred mene, na korak-dva, Olgica se okliznu i pade na meku ivicu duboke prtine, ali se brzo diže i nastavi da korača. Njeno odelo, pantalone i kratki kaput, napravljeni od nekog zelenog sukna, bili su potpuno izgužvani. Na nogama je imala pocepane muške cipele iz kojih se videlo golo stopalo.
Posle dva tri časa hoda naiđosmo na prvo selo. Nismo zastajali. Stariji muškarci sa fesovima na glavi stajali su pored puta i podozrivo nas gledali. Pokraj česme, usred sela, bilo je 4-5 žena.Kad nas primetiše prekidoše razgovor i spustiše feredže preko lica, nastavljajući da pune posude sa vodom. Prošli smo polako pored njih. Mora da su nas pratile pogledom sve dok nismo zašli za obližnju kuću.Prođosmo i pored nove grupe nešto mlađih muškaraca. I oni nas nemo dočekašeOčito im nismo dobrodošli.U jednom momentu učini mi se da neko ide za nama. Jasno sam čuo da škripi sneg na neki metar iza mojih leđa. Telom mi prođe jeza i poče da me hvata neka čudna malaksalost. Nisam smeo da se okrenem. Činilo mi se da neko diže debelu motku kojom će me lupiti po glavi. Instiktivno ispružih desnu nogu oslonivši se isuviše na vrh stopala. U tom trenutku izgubih ravnotežu i svom težinom tela poleteh napred utabanom stazom. Uspeo sam da ispružim ruku i da se dočekam. I baš tada nečija snažna ruka uhvati me za kragnu kaputa i ispravi me na noge. Naglo okrenuh glavu. Držao me je jedan stariji meštanin. Za trenutah obuze me čudna drhtavica. Hteo sam nešto da mu kažem, ali jezik mi se počeo zaplitati. Na njegovom koštunjavom licu ubrzo se ocrta blag osmeh. Njegova ruka pusti kragnu mog kaputa, i, primetivši moju zbunjenost, blago me potapša po ramenu. Tek tada osetih prijateljski glas. On izgovori još nekoliko nerazumnjivih reči. Gledao sam ga netremice. Videvši moji uznezverenost, pokaza rukom put staze dajući znak da krenem. Tek tada sam se okrenuo i pogledao Olgicu. Stajala je nema i posmatrala šta se događa sa mnom. Pokretom glave i rečima zahvalih se tom nepoznatom čoveku od koga sam osetio toliko straha i bojazni. Ponovo sam mogao da se okrenem i pogledam grupu ljudi koju smo maločas prošli. Tek ako smo bili od njih 50-60 metara. Oni su stajali nemo i posmatrali nas. Ubrzo smo izašli na na jedan breg iznad sela. S nama je išao i naš neočekivani saputnik. Odatle je staza vodila dugom blagom padinom na čijem se kraju videlo začelje kolone. Čovek zastade, progovori nekoliko reči i pokaza u pravcu kolone čije se začelje gubilo na kraju padine. Pruži nam prijateljski ruku i još jednom pokaza put kolone. Nisam mogao da dođem k sebi od ovog iznenadnog prijateljskog susreta. Zahvalili smo se i produžili ubrzano napred. Posle stotinjak metara okrenuli smo se. Stari, nepoznati prijatelj, stajao je na mestu gde smo ga maločas ostavili. Mahnu smo mu rukom u znak pozdrava, a on učini to isto. Išli smo još pola časa do mesta gde smo videli začelje kolone. Za to vreme okrenuli smo se još 4-5 puta i za sve vreme je on bio tamo na brdu, iznad sela.

Na 1-2 kilometra od nas videlo se selo. U njemu su zastali naši. Još jedan napor i bićemo s drugovima. Naša kolona nije nam mogla više umaći. Olgica je nešto pričala. I najzad, evo nas među drugovima. Mnogi su već razmešteni po kućama. Pripitasmo za bolnicu. Oni nam ukazaše na jednu kuću na ivici sela.

-Koje je ovo selo? – upitah jednog druga.

-Kamena Gora – odgovori dosta nemirno.

Obično, siromašno planinsko selo. Kad su nas videli drugovi se iznenadiše. Mnogi su verovali da smo izgubljeni. A sad smo uneli nadu da će i ostali koji još nisu došli pristići.

Kraj
Odjeci borbe jasnije se čuju. Front je sve bliže Novoj Varoši. Uznemirenost i zabrinutost se jače ocrtavaju na Mišinom i Julkinom licu. U svakodnevnim poslovima se oseća užurbanost. Očito je da se nekud mora ići i da se ranjenici moraju evakuisati.Sa mnom su juče vršili probu. Obukli su me i pustili da hodam po sobi od kreveta do kreveta. Kako je to teško kad čovek oseća potrebu za brzim koracima, a,eto, sada to činim poput deteta koje tek treba da prohoda, teturajući se pri svakom koraku. Mučio sam se dugo. Krupne kapi znoja izbijale su po čelu. U nekoliko navrata činilo mi se da ću se srušiti. Nedostajala mi je ravnoteža.

Odsečenu ruku, osećao sam u svesti kao da je cela. Svrbeo me je lakat, rana bolela. Zar može fizički da boli nešto što ne postoji? Nisam smeo nikoga da pitam. Sumnjao sam u sebe – da sam možda poludeo. Mučilo me sve to. Iscrpen sam do kraja, ali ne mogu da zaspim. Pokušavam da se setim nekog bez ruke. Da li sam ikad video bezrukog čoveka? Da, sećam se! Video sam u Beogradu, u kući mog poznanika. Da, ali to je bio stariji čovek! Njega možda svakog dana oblače,a uz to, on nije u ratu. Tačno je to, ali ja sad smetam. Vredi li postojati? Trgao sam se. Smem li tako da mislim? Nije li teška slabost? U tom trenutku učini mi se da sam glasno razmišljao i da me svi drugovi gledaju i prebacuju mi. Otvorio sam oči i pogledao oko sebe. Potpuno tišina, drugovi su spavali. Slaba svetlost petrolejke delovala je umirujuće.

-Noćas napuštamo Novu Varoš! – kratko nam je saopštila Julka.

Niko nije pitao kuda se ide. Rečeno nam je samo da pokret neće biti dug. Nekoliko sanki s volovskom vučom već je čekalo pred bolnicom. Lakši ranjenici će prške. Na svake sanke stavljeno je popreko 4-5 ranjenika. Priprema za pokret odvijala se ćutke.

Brzo smo izašli iz grada. Posle nekoliko časova vožnje po gustoj šumi izašli smo na čistinu i tu stali. Hladno je. Svež vazduh me opija. Zaspao bih, ali ne mogu od hladnoće, bez obzira na to što smo zbijeni jedan uz drugog. Ispred nas čuje se potmulo stenjanje ljudi.

-Šta je to? – upitah poluglasno jednog druga koji je prolazio pored mene.

On se naže prema sankama, za trenutak me pogleda, pa reče:

-Napred su se prevrnule jedne sanke sa ranjenicima!

To su bile prve sanke. U njima najteži ranjenici. Oni koji su ranjeni u noge. Uhvati me jeza. «Kako užasni moraju biti bolovi pti iznenadnom prevrtanju sanki?» - razmišljao sam za sebe – «Koliko napora ulažu ti drugovi da ne zakukaju?»

Stajali smo dugo. Negde u daljini čuju se petli. Ponoć je prošla. U blizini smo nekog sela. Ležimo na leđima. Sneg sve više sipa po nama. Preko ćebadi je bar 10-15 santimetara snega. Sad više ličimo na belu traku koja se sporo kreće napred.

Ulažem velike napore da što više okrenem glavu i osmotrim šta se nalazi levo i desno od mene. Ne uspevam. Jer su pored mene, s jedne i druge strane, teži ranjenici. Krenuli smo dalje. Ćutke. Ležimo jedan uz drugog već 3-4 časa, a ni reči.Bezvoljnost i apatija prema sebi i prema i drugome. A šta bi moglo i da se kaže? Možda drugovi prored mene spavaju? Ne osećam uopšte nijednog od njih. Činimi se da su potpuno hladni. Osećam da sanke klize uz prilično strmu stranu. Neko sa strane dobaci, isprekidano i prilično glasno:

-Drugovi,pazite, sanke će se prevrnuti!

Seljak koji je vodio volove zastade. Sanke se ne zaustaviše.Nekoliko srugova teško se probijalo sa strane da bi pridržalo sanke. Posle nekoliko minuta krenusmo dalje.

Sporo i teško probijala se kolona kroz sneg dubok više od jedan metar. Negde daleko čuli su se odjeci eksplozija. Zaključujem da se sve više udaljujemo od Srbije. Da li to činimo privremeno ili za duže vreme? Ne, to ne može biti! Vratićemo se čim grane proleće. Ko bi mogao da nas otera iz šuma koje su naše, od ljudi koji su naši?


Surov zagrljaj Zlatara

Zora je. Svetlost dana teško se probija kroz gustu vejavicu. Hladnoća steže sve više. Noge gotovo i ne osećam. Za trenutak me obuze srah. Provlačim zdravu ruku ispod ćebadi i pipam butinu na desnoj nozi. Osećam je. Znači, nije smrznuta.

Na Uvcu potpuna tišina.

Stali smo. Ispred sanki vidim deo veće zgrade. Seljak koji je do tada išao ispred volova stade pored sanki. Vide mu se semo grudi i guste čekinje na licu. Ćutao je i gledao negde bezazleno. Neko sa strane dobaci:

-Ajde ti, druže, šta čekaš tamo, pomozi!

-Jel je? – upita on glasno i krenu.

Znači, tu smo. Pokret je završen. Pokušao sam da se okrenem na desnu stranu. Uz veliki napor uspeo sam da to učinim. U trenutku drugovi su bili tu. Pridržaše me i postaviše me da sednem. Na 5 – 6 metara od nas nalazila se lepa zgrada na kojoj je pisalo: «Osnovna škola sela Radijević». Nekoliko stotina metara protezala se prostrana padina obrasla gustom četinarskom šumom.

-Planina Zlatar! – rekoše mi drugovi.

Škola je pretvorena u bolnicu. U ovim teškim ratnim danima valjda niko ne uči. Setih se kada sam išao u školu da mi je jedan od mojih dobrih drugova pričao kako bi voleo da bude rata. «Tada ne bismo išli u školu» - govorio je «jer je naš učitelj mlad i morao bi otići u rat». Sada, u ovo vreme, ne uči se iz knjiga, već iz surove prakse. Sada se uči kako treba živeti i umirati ili, još tačnije, kako treba umirati da bi se živelo.

Sve školske prostorije uređene su za smeštaj ranjenika. Nekoliko susednih kuća takođe. Ja i Švabić smešteni smo u jednu malu prostoriju. Ne znam šta je to moglo biti dok je škola radila. Kreveti od dasaka napunjeni slamom. U sobi toplo. Počinjem da se znojim. Ranu ne osećam. Švabić slabo izgleda.Ćuti. Njegova mala torbica puna je materijala za čitanje. Radovao sam se što ću biti s njim.

Julka je došla da nas obiđe. Bila je isuviše zamorena, ali zadovoljna što je protekla noć dobro prošla.

Na novo prebivalište brzo smo se privikli, ali nismo znali koliko ćemo ostati.

Osvanulo je vedro, hladno, ali sunčano jutro. U susednoj kući čuje se zveckanje posuđa. Kuvari spremaju doručak. To su divni drugovi. Sećam se jenog od njih. Nisam mu zapamtio ime. Uvek bi zagledao Posavca i govorio mu:

-Ima tako crnu kosu i krupne oči. O, takav je momak moj sin. Ko zna gde je sad? Pre dva meseca otišao je iz Užica kao kurir za Pranjane.Tada je usledila ofanziva – mi smo krenuli i ja ga više nisam video, niti bilo šta znam o njemu!

Na horizontu, tamo prema Novoj Varoši, vide se desetine manjih i većih kolona. Povremeni puncnji i opet zatišje. Šta to može da znači? To su naši. Odstupaju, zaključismo jednoglasno. Julka i Švabić su uznemireni. Ne znaju šta da čine. Da li ostati tu ili krenuti nekud dalje?

-No, ipak bi bilo dobro pripremiti se – predloži neko.

-Budite mirni, drugovi, preduzećemo već nešto – reče Švabić

Drugovi iz mesne partizanske grupe već su tu. Gledaju sumnjivo u pravcu brda na horizontu i vrte glavom.

-A šta ako to nisu naši? – reče glasno jedan od njih. – Za jedan čas, najduže dva oni mogu biti ovde. Za pola sata mogu nas imati pod vatrom mitraljeza.

-Slušaj ti, ne stvaraj paniku, šta misliš da bi nas drugovi pustili tek tako?

-Pa ne kažem da su to četnici – poče on da se pravda.

Dobro bi bilo da proverimo – reče jedan stariji drug.

Komandir mesne partizanske grupe, ozbiljan stariji čovek, stajao je zamišljeno i u jednom trenutku priđe Julki i i nešto joj šaptom reče. Ona klimnu glavom u znak odobravanja, a zatim s njim krenu prema obližnjoj kući. U toj zgradi je bila neka vrsta štaba naše bolnice. Posle 10 – 15 minuta Julka se vrati među nas:

-Drugovi, izvršićemo pokret!

U školi se odvijala užurbana priprema za pokret. Kuda i kako sa teškim ranjenicima? Nosila nije bilo, a i da ih je bilo – kako po snegu, dubokom gotovo dva metra, nositi ranjenike? Do sela se moglo nekako doći sankama, ali je dalje, prema planini, bilo nemoguće, sem uzanom dubokom stazom koju su morali da krče najsnažniji. A takvih ljudi je malo. Julka, Švabić i još neki drugovi doneli su brzo tu odluku. Treba se sa delom ranjenika odmah povući dublje u planinu, a najteže prebaciti kasnije.

Evo nas ponovo u koloni. Idemo preko jednog brežuljka. U našoj školskoj zgradi ostavljena su tri teška ranjenika. S njima je ostala jedna drugarica. Kao i nekoliko partizana – meštana. Oni treba da organizuju njihovo evakuisanje, i to što pre. Ubrzo smo zašli za breg i ušli u šumu. Novi horizonti, nova neizvesnost. Kretanje je vrlo naporno. Pred nama, na čelu kolone, ide oko desetak drugova sa ovog terena.S teškom mukom se probijaju i prave uzanu stazu kojom gazi naša kolona od stotinjak ranjenika i pratilaca.Ispred mene ide Krinka i pridržava Švabića. Posrće. On je sinoć imao visoku temperaturu. Otkako mi je ruka odsečena sada prvi put pešačim. Teturam se. Nedostaje mi ravnoteža. Preteže desna strana. Rana mi je potpuno otvorena, ali ne osećam bolove. Za mnom ide Olgica Grbić i pokušava da mi pomogne, ali uzana prtina ne dozvoljava da bilo ko ide sa strane. U koloni tišina. Neizvesnost se ocrtava na licima drugova. Zašli smo duboko u šumu Zlatara. Osećam jak miris četinara i to mi smeta. Iza Olgice ide Lala i posrće. Kaže da mu smeta belina snežnog pokrivača.

Nismo dugo išli. Zastadosmo pred nekom vodenicom u čijoj je blizini bilo još nekoliko kuća. Smestili smo se u njih. Straža je postavljena. Umor savlađuje. Za jelo niko ne pita.

Nekoliko drugova iz našeg obezbeđenja krenulo je da izvidi situaciju u u Radijevićima i uspostavi kontakt sa bilo kojom našom jedinicom. Jedno je bilo jasno: naša sudbina je neizvesna, ukoliko ne uhvatimo vezu s jedinicama. Ako se prepustimo sami sebi, veliko je pitanje da li će i moći da nas nađu.

Iz daljine dopire žestoka puščana paljba. U našem skrovištu zavlada potpuni mir.Izgleda da je odavno prošlo 12 časova.

U uglu sobe neko teško diše.

Probudili su nas. Osećam jak umor. Pokret.

Uspostavljena je veza s jedinicama. Ariljska četa došla je da nas prati do određenog mesta.

Šta je s našim drugovima koji su juče ostali u Radijevićima? Možda su ih naši drugovi prihvatili i prebacili na neko sigurnije mesto.

Naša kolona ličila je na crnu traku koja se sporo i teško pomerala napred.

Od guste vejavice niko ne vidi kuda idemo. Posle tri – četiri časa marša stižemo na manji proplanak oivičen gustim četinarom. Tu je 4-5 koliba i jedna nešto veća zgrada. Dobijamo po komadić zobano-ražanog hleba i, posle čekanja od pola časa smeštamo se u dve kolibe. Tu nam se priključuju i neki novi ranjenici. Na proplanku, između koliba i po šumama stotine ljudi, žena i dece. Neki su krenuli još iz Srbije. Među njima ima starijih ljudi i žena. U novom skrovištu nismo dugo ostali. Opet pokret.Velika kolona od preko 1.000 boraca. Tu je i oko 40 ranjenika.

Kolona sporo odmiče. Ne znam ko je na čelu te ogromne kolone. Sa staze niko ne može da skrene, jer je i sa jedne i sa druge strane čitav bedem. Kao da idemo dubokim rovom, iz kojeg, bar nama srednjeg rasta, vire samo glave. Kolona često zastaje,a zatim opet kreće. Ispred mene je Olgica Grbić. Ona je malog rasta i ne vidi ništa sem vrhova borova i jela. Sećam se u partizane je došla u Kosjeriću, negde septembra, i to iz trećeg razreda gimnazije. U rukama nosi neku kofu sa sanitetskim materijalom, a preko leđa joj prebačeno ćebe. Uz to, treba da brine o meni. Za mnom Lala. Niko ništa ne priča. Negde ispred nas čuje se plač deteta. Verovatno je gladno, a možda i bolesno.

Pala je noć mračna i hladna. Rana me sve više boili. Amputirana ruka svrbi me u laktu. Ponovo zastasmo. Kolonom se šaptom pronese komanda da neki drug prođe napred. Posle deset minuta taj drug se s teškom mukom probija pored kolone. Osećam potrebu da sednem, da legnem. Olgica se žali da joj je hladnu. Lala hoće da zapali cigaretu, ali ne sme. Posle više od pola sata stajanja kolona krenu. Negde u daljini čuje se lavež pasa.

-Kolona, stoj!

Olgica mi se unese u lice i šaptom upita:

-Mile, znašli ti kuda idemo? Zar je ovaj Zlatar tako veliki? Čitav dan i noć idemo, a nikako iz šume da izađemo.

Iznenadno puškaranje negde u pravcu četa naše kolone prekide razgovor. Negde zašekta puškomitraljez. Trgoh se. Posle pola časa opet pokret.

-Požuri! – prenosi se komanda.

Ulazimo u neko selo. U tim kroviranjima je toplo. Iza zida debelih balvana je toplina ljudskog daha. Samo da se malo otkravimo. Ali, mora se dalje.Negde u blizini čuje se žubor česme. Evo nas već pored izvora. Spuštamo se dobro utabanom stazom pored njega. Oko česme je zaleđeno. Tek što sam pružio malo duži korak da pređem preko potočića i naslonio se desnom nogom, naglo sam se okliznuo i pao na levu stranu. Jak udar o amputiranu ruku i zatim – neka mukla tišina. Onesvestio sam se. Kad sam se probudio bio sam sav mokar. Olgica me je trljala snegom sve dok nisam došao k sebi. Sveža rana potpuno je razvijena. Grudi su bile mokre od krvi, a glava i vrat od istopljenog snega. Ispod zavoja na ruci curila je krv. Jedva sam uspeo da ustanem i shvatim šta se sve desilo.Olgica me je pridržavala. Deo kolone, ukome sam bio pre pada, odmakao daleko. Sada je Olgica ispred mene, a za mnom je nepoznati drug. Teško sam se kretao. Pokvašena koda na glavi ledila se, a de krvlju nakvašene bluzesve više se stezao od mraza. Kao da mi je neko čitavu levu stranu grudi stavio u oklop.

Neprijatelj nas je napao

Zora je. Kolona i dalje kreće, ali sada ne više kroz šumu. Idemo stranom nekog brda. Dole, daleko od nas, vidi se prostrana dolina kojom teče reka, a dalje visoka brda.

Nekada sam uživao u raskošima prirode. Sada mi sve to smeta. Huka reke dopire do nas. «Da to nije možda Uvac», pomislih, «možda se vraćamo nekim zaobilaznim putem u Srbiju?». Pokušavam da razaznam teren. Na istoku crvenilo. Ubrzo će se potpuno razdaniti. Šta li nam nosi današnji dan? Na čistini, naša kolona se lepo vidi na dužini dva do tri kilometra. To je lanac koji se sporo pomera. Evo nas na visokom brdu odakle se kolona spušta prema dolini u kojoj se vidi reka, put u selo. Iz kuća se diže dim, a čelo kolone već se spušta prema kućama. Neko blaženo osećanje poče me obuzimati. Znači to je cilj našeg marša. Pred sobom već vidim toplu sobu i osećam pucketanje vatre u peći. Na licima drugova oseća se živost. Olgica se okrenu i reče:

-Vidiš li, naši se dole razmeštaju.Čim stignemo ranu ću ti ponovo previti. Noćas kada si pao nisam mogla da te privijem kako treba. Ne ljutiš se?

-Ne, zašto bih se ljutio? Ja i ne znam kako si me previjala.

Ulazimo u selo. Na prvi pogled čudno. Ispred kuća stoje samo muškarci. Tu i tamo neka dečija glava proviri i odmah se izgubi.Žena nigde nema.

-Ovo je muslimansko selo – reče Olgica, - kod njih je pravilo da se žene sklone ispred muškaraca. Ovo napominjem da ne bi slučajno ulazio u neku prostoriju koja nije za nas određena.

-Otkuda ti znaš da su kod njih takvi običaji?- upitah je radoznalo.

-Znam, saznala sam to u Novoj Varoši!

Posle kraćeg zdržavanja na ulazu u selo, razmestiše nas po kućama. Olga, ja i još četirii druga smešteni smo u sobu jedne velike kuće. Soba je lepa i što je najvažnije, topla. Svalismo se na drveni pod, spremni da se vrlo brzo prepustimo snu. Neki su već spavali. Olgica je preturala po kofi, tražeći zavoj da mi previje ranu. Na sredini sobe okrugla trpeza. To me podseti na očevu kuću iz vremena mog ranog detinjstva. Tek što je Olga pripremila zavoj u sobu uđe kuvar i donese šerpu s kačamakom. Svi smo bili iznemogli i gladni. Kuvar uze običnu kašiku kojom se jede jelo i poče da odvaja svakome po malo.

-Znate, drugovi, ovo je sve za ranjenike! – reče.

U tom trenutku odjeknu snažna puščana i mitraljeska vatra. Drugovi poskakaše s poda. Iz dvorišta je dopirala kuknjava. Neko povika:

-Jaoj, braćo, izgibosmo!

Kuvar skoči i panično povika:

-Drugovi napolje – najbolje u potok!

Pojurismo gotovo jedan preko drugog. Ispred kuće, na stotinjak metara, bila je gusta vrzina. Kuvar se sjuri prema njoj, a mi, ne znam ni sam kako, za njim. Oko nas fijuču zrna. Strah i panika rasterali su umor. Teškom mukom sam se probio kroz gustu vrzinu i ušao u veliku vododerinu koju je potok napravio. U prvi mah nisam ni primetio da sam upao gotovo do kolena u vodu, a lice izgrebano na nekoliko mesta. Naš doručak – kašika kačamaka – ostao je da se puši na okrugloj trpezi u onoj toploj sobi. Brisao sam krv sa lica i mahinalno ga sve više zamazivao. Isašao sam iz vode i zaklonio se za veliki kamen koji me je vrlo dobro štitio. Pored mene nije bilo nikoga. Iza obližnje bukve udalene 15 – 20 metara neko je glasno izgovarao moje ime. Glasovi su se mešali. Sada su dejstvovali i naši drugovi. Obostrana vatra postajala je sve žešća. Šta se to tako iznenadno sesilo? Napadnuti smo. Sav šljam Srbije krenuo je za nama. Prate nas u stopu i, upravo u momentu kad smo očekivali malo predaha, na nas je otvorena vatra. Nedaleko od nas protiče reka, a pored nje put. Vidim telefonske stubove. Koja je to reka, kuda vodi taj put? Šta će biti ako se putem, s one strane reke, pojave neprijateljske snage? Našli bismo se pod unakrsnom vatrom.

-Šta je tebi, pa ti si ranjen! Lice ti je u krvi! – prekide me iznenada Lala.

Njegovo prisustvo, tu pored mene, iznenadime.

Tek tada sam se setio da sam pre desetak minuta, provlačeći se kroz trnje i vrzinu, izgrebao lice na nekoliko mesta. Mahinalno sam istrljao lice rukom. Dlan mi je ostao sav u krvi.

-Nisam ranjen – odgovorih, već sam se nagrdio povlačeći se kroz vrzinu i ovo trnje.

Lala me celog odmeri i ponovo primeti:

-Ti si, izgleda, upao u vodu?

-Da – odgovotih mu hladno i u sebi poželih da me ostavi na miru.

Rekao je još nešto ali ga nisam slušao. Puščana i mitraljeska vatra bile su sve žešće. Počeli su da nas tuku i minobacačima, ali ne tako žestoko. Po svoj prilici, četnici nem