Nasa istorija u djelima

Dobrodošli na moj blog

14.12.2008.

Milan Krdžić - Kolona ranjenika

Prvi dani u bolnici

U nekoliko zgrada, u centru Nove Varoši, smešteno je 30 – 40 ranjenika. Pored njih ima dosta i bolesnika.

Kažu da mi, kao bolnica, pripadamo partizanskoj četi «Maksim Gorki».Kakva simbolika! I sam Gorki bio je bolestan.

Među ranjenicima i bolesnicima bilo nas je iz raznih krajeva Srbije. Većina je doneta na nosilima ili je prepešačila i preko 100 km, bez najnužnije lekarske pomoći. Za njima su ostala poprišta borbi u srbiji, domovi, roditelji, a mnogi su ostavili i ženu i decu. Otuda su mnogi s tugom drugovali. Svi su bili uvereni u skori povratak u Srbiju i razgovor se najviše vodio o tome.

Od Uvca i Kokinog Broda dopirala je gotovo danonoćno pucnjava. Dugi mitraljeski rafali, učestala puščana paljba, potmule eksplozije mina, bombi i granata – sve se to povezalo u jedno: Srbija se bori! Kako je teško ležati u krevetu i slušati odjek vatre naših drugova, a ne biti s njima, ne deliti teškoće i radosti!

Na trećem krevetu, levo od mene, ležao je Vinko Zelnik Viktor *, Slovenac, jedan od mnogih koje su Nemci proterali iz Slovenije u Srbiju ali i jedan od onih Slovenaca koji su prihvatili Srbiju baš kao da je njihova rođena Štajerska ili Koruška. A od njih je, eto, tu donedavno, bila čitava četa. Ratovali su po Srbiji i borili se sa istim elanom i voljom kao i mi koji smo se rodili tu i upoznali svaki grm, kamen i breg. Viktor je došao u 1. ariljsku četu još pre četiri meseca, dok se nalazila u zasedi na mestu zvanom Klisura. Vrlo brzo se uklopio u novu sredinu i postao njen nerazdvojni deo. Ranjen je u nogu. Rana nije bila teška, ali je njemu bilo teško da leži. Tugovao je za drugovima, za četom.

- Doktore – često je pitao lekara Mišu Pantića – može li se zarastanje rane nekako ubrzati? Nemam sna, a znate kako je divno tamo među drugovima, na položaju.

Iz čete su došli drugovi Šnajco i Drago Jovanović. Seli su kod mene na improvizovani drveni krevet. Dugo smo razgovarali o opštoj situcaiji. U tom momentu, iz daljine, čuo se odjek mitraljeskog rafala.

- Čuješ, posle kratke pauze reče Šnajco – to nedićevci tuku naše položaje. Sve je krenulo protiv nas. Sav žbilj, šljam – čitava kontrarevolucija, i to ne samo Srbije. Ali neka. Neka ih, samo dok sine proleće, biće nas opet svuda.

Nisam čuo šta su dalje govorili. Topao mlaz krvi pošao mi je niz ruku. Usled jakog odliva krvi onesvestio sam se. Doktorka Julka i drugarica Ljubinka već su zaustavile krvarenje rane. Drugovi su otišli. Nervozna doktorka ih je oterala.

-Zašto ste mi oterali drugove? – upitao sam glasom punim prekora.

Julka i Ljubinka su me pogledale sa sažaljenjem. Bilo mi je krivo što me tako gledaju. Nisam jedini i zašto da me žale. Ljubinka me zna. Ona je rodom iz mog sela, ali zašto me žali Julka?....

- Morali su da odu – reče Julka, Hitno su ih zvali iz štaba. Puzravili su te i rekli da će opet doći

Nasa istorija u djelima
<< 12/2008 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
37690

Powered by Blogger.ba