Nasa istorija u djelima

Dobrodošli na moj blog

14.12.2008.

Bez ruke

Julka je bila čvrsto rešena da mi pomogne. Gangrena je već počela da prodire u deo mog tela. Trebalo je što pre amputirati ruku. Ali kako? Nije bilo ni najnužnijih sredstava. Možda bi sve to savladala,ali nije bila sigurna u to kako da me privoli na operaciju. Razgovarala je sa mnom ko zna koliko puta. Angažovala je I moje drugove iz čete, ali ni oni nisu uspeli. Svi njeni napori ostali su bez uspeha. Osećao sam da se u meni nešto buni protiv toga. U tom trenutku Saša je donela toplomer. Moja temperature je uvek ista: večernja 40,2, a jutarnja 39,5. Znam da to nije dobro. Kažu da zbog toga ne mogu da jedem, a je ne osećam glad. Stalno sam žedan, a vode mi daju tako malo kao da je to najskuplji lek. Drugu Posavcu koji je imao 41 dali su da se napije. Dva dana kasnije umro je. Pre toga stalno je molio: “Dajte mi vode, žedan sam”. Kažu da sum u ispunili poslednju želju.

Još jedan Julkin pokušaj da me ubedi u neophodnost amputiranja ruke ostao je bez uspeha. Otišla je iscrpljena I primetno nervozna.Danas sam prvi put primetio suze u njenim očima. Žalala me. A zašto, zbog čega sam ja takav? Zar zbog svojih teškoća treba I drugima da stvaram neprilike? Imam tek 18 godina I,kažu, mnoge stvari ne razumem. Verujem da je tako, ali zašto oni mene ne shvataju? Najzad sam zaspao. Kad god bih u bolnici zaspao, uvek bih sanjao da mi je ruka cela, da sam među drugovima, da trčim, jurim. Ovoga puta probudila me je žeđ. U sobi je bila potpuna tišina. Drugovi su spavali. Podigao sam se iz kreveta I sa stola uzeo čašu vode. Kad sam došao do kreveta, tek što sam seo, osetih topli mlaz krvi kako mi naglo silazi niz ruku. Nisam uspeo da legnem. Polusvetla soba okrenula se nekoliko puta oko mene. Šta je dalje bilo – ne znam. Kad sam se osvestio, kraj mene su bili Julka, Ljubinka, Saša I još nekoliko drugarica. Svi drugovi u sobi bili su budni. Bio sam potpuno iscrpen. Nisam imao snage ni da sednem na krevet. Julka me je netremice gledala. Bila je isuviše umorna. Hteo sam nešto da joj kažem, ali u tom trenutku u sobu uđe Cana sa flašom punom neke tečnosti. Julka stavi ruku na moju glavu I tiho reče:

-Moramo ti dati injekcije,jer si isuviše krvi izgubio.

-U redu! – izgovorio sam glasom koji sam I sam jedva čuo.

Dali su mi oko 50 injekcija u stomak. Telo je teško upijalo toliku tečnost. Zbog toga je, uz svaki ubod igle, sledilo lepljenje flasterom ubodenog mesta kako se tečnost ne bi povratila iz tela. Bio sam potpuno miran. Pedeset uboda u stomak I više od pola litra fiziološkog rastvora činili su svoje. Izgledalo mi je da mi neko čitavu površinu stomaka pali užarenim plehom. Julka je primetila sve to I, više za utehu, reče mi nekoliko reči. Nisam čuo šta je rekla.

-Sad mi je svejedno – odgovorih. – Ali, Julka, - prvi put izgovorih njeno ime – molim te šta se to sa mnom zbiva?

-Sada je sve dobro. Imao si jak odliv krvi. Od toga si pao u nesvest. Ovaj drug, tu pored tebe – I pokaza na jednog Užičanina – ustao je da pije vode I primetio da si u nesvesti.

-Da,da – upade joj on u reč. Ustao sam da pijem vode. U sobi su svi spavali. U jednom momentu čuo sam da nešto kaplje. Nešto se prosulo I sada se voda cedi, pomislio sam. Kada sam seo na krevet slučajno sam pogledao prema tebi I video da ležiš preko kreveta.Opipao sam ti čelo. Bilo je hladno. Tada sam osetio da dobovanje kapljica dolazi ispod tvog kreveta. Svetlo je bilo slabo I nisam odmah video da ti rana krvari. Tek što sam opipao tvoju ranjenu ruku, primetio sam da ona krvari. Tada sam shvatio da je to što kaplje krv koja natopila celu slamaricu.

On htede nešto da kaže, ali ga Julka prekide:

-Eto, sad vidiš šta je bilo. Sreća je što je on bio budan. Nego, da pređemo na naše staro pitanje – nastavi ona. Sutra moramo seći ruku, to je poslednji trenutak. Ne smemo više čekati!

Poslednju rečenicu izgovori naglašeno, pogleda me pravo u oči I, za trenutak zastade, očekujući kako ću da reagujem.

-Pristajem! Sad možete činiti šta god želite. – odgovrih ledeno.

Bila je iznenađena. Posmatrala me je s neskrivenom radošću i iznenađenjem. Imao sam utisak da me nije čula, te povikah. Spustila mi je ruku na čelo. Htela je još nešto reći, ali se brzo podiže i izađe iz sobe. Tu noć proveo sam bez sna. Ne zbog isčekivanja onog što će se sutradan zbiti, već zbog nepodnošljivih bolova. Na momente mi se činilo da tonem u neku čudnu provaliju, a zatim bih opet dolazio k sebi i osećao da sam u sobi, među drugovima. Noć je sporo prolazila i činilo mi se da nikad neće svanuti. Za stolom je ćutke sedela Saša. Mira je povremeno dolazila, merila mi puls i ponovo odlazila. U jednom trenutku, posle petog, šestog merenja pulsa, ona tiho reče:

-Počelo je da sviće.

Julka je rano došla u sobu i, mada joj se na licu video umor, bila raspoloženija nego obično. Prišla je mom krevetu, za trenutak me pogleda, dohvatila moju ruku i mereći mi puls gotovo netremice gledala u mene.

-Dobro je, - reče tiho. – Danas će mo je amputirati. Nadam se da nisi promenio mišljenje.

-Nisam – odgovorih joj kratko i bezvolno.

Oko devet časova bilo je sve spremno za operaciju. Nešto duži sto, na koji se moglo leći, postavljen je u predsoblje. Na maloj peći u uglu, ključala je vuda u većem loncu. Iskuvana je mesarska testera kojom treba da se seče kost na ruci. Julka je bila primetno nervozna. Postavili su me da ležim. Na drugoj strani, doktor Pantić kvasio je vatu nekom bezbojnom tečnošću.

-Bojim se da neće biti dosta – šaptom reče Julki.

-Nema više! – uzvrati mu ona i pogleda u mene.

Saša mi je kontrolisala rad srca. Komad nakvašene vate staviše mi na nos i ja počeh da dremam. Čini mi se da sem brojo do trideset. Narkoza je brzo dejstvovala. Ne znam šta se dalje zbilo i koliko je vremena prošlo. U jednom trenutku počeo sam da osećam, kao u magli da je neko pored mene, a zatim tup bol i neki podmukli zvuk struganja. Otvorih oči i progovorih:

-Osećam sve što radite.

Mala količina narkotika nije bila dovoljna da me održi u snu do kraja operacije.Bol je bio težak i ja stiskoh zube. Julka nervozno dobaci:

-Kontroliši rad srca!

Osetih malo olakšanje. Sad sam jasno raspoznavao sve oko sebe. Na Julkinom licu, nagnutom na moje rame, videle su se krupne kapi znoja. Već sam sasvim jasno video debeli sloj zavoja oko ramena i grudi i čuo kako Julka, sa olakšanjem, izgovori:

-Gotovo je!

U tom trenutku ona mi se nadnese na lice odsečenu ruku i prošaputa:

-Sahranićemo je.

Preneli su me u krevet. Imao sam osećaj da sav gorim. Bio sam užasno žedan. Tražio sam vodu, ali mi je nisu dali. Izmerili su mi temperaturu, ali mi nisu dozvolili da pogledam toplomer. Dan – dva kasnije rekli su mi da sam imao 40,7. Glava me je sve više bolela. Najzad su mi doneli čašu mleka. Osetih miris borovine i počeh da povraćam.

Popodne sam zaspao. Kada sam se probudio, u sobi je bila tišina. Drugovi su spavali. Na slaboj svetlosti petrolejke jedva sam primetio da za stolom sedi jedna drugarica. Nisam imao snage da se pomerim s mesta. Žeđ me je i dalje mučila te s naporom izgovorih:

-Vode!

Dobio sam čašu vode, ali mi se učinilo da je to samo kap.

14.12.2008.

Poseta antifašista

Iz daljine se čula žestoka puščana paljba i dugi puščani rafali. U sobi zavlada tišina. Viktor sočno opsova sa izričitim slovenačkim naglaskom. Julka ga poprego pogleda, ali ne reče ništa.

U sobu uđe Beli:

-Vesti drugovi, reče on. «Slobodna Jugoslavija» javlja: partizani Jugoslavije vode žestoke borbe u zapadnim delovima Srbije. Na istočnom frontu vode se teške borbe. Smrt fašizmu – Sloboda narodu! Dali neko želi da ponovim čitanje? – reče na kraju nekim svečanim tonom Beli, naš radio – reporter, kako su ga pre neki dan prozvali drugovi.

-Danas si nešto kratak! – dobaci mu Mihailo Švabić.

-Pa baš zato sam pitao da li da se još jedamput pročita. Možda će tada biti duže – reče kroz smeh Beli i izgubi se u vratima.

-Drugovi, poče Julka, sutra je subota, doći će nam u posetu drugovi iz grada. Bolnicu moramo doterati. Vodite računa kako ćete se ponašati. Ako vas pitaju kakva je hrana, recite da je dobra.

-Dobro, dobro doktore, biće sve u redu – upade naš uvekljubopitljivi Kraljevčanin. Nego, reci mi kada će već jednom prestati ovaj sneg?

-Ja nisam meteorolog, otkud ja to znam? – dobaci Julka.

-Dobro, dobro doktore, niste odgovorili na pitanje. Ovom prilikom neću vam dati nikakvu ocenu – reče kroz smeh Kraljevčanin.

On je ranjen u nogu, prebijena mu je butna kost desne noge. Rana je teška. Bolovi često nesnošljivi, ali lekova za umirenje bolova nema. Rana mu često krvari. Trebalo bi nogu amputirati, ali kako i ko? Nikakvih sredstava nema. Pa ipak, Kraljevčanin je miran i često se šali.

-Znate šta, uvaženi doktore – produži kroz smeh – kada se završi rat Vi treba da budete ministar zdravlja. Tada ne zaboravite da ovde, u Novoj Varoši, naredite da se podigne bolnica, i to baš na ovom mestu.

-Je li bre, Kraljevčanine, poče oštrim tonom Mile, student iz Pomoravlja: Kakva su to buržoaska gledanja na budućnost, kakvi ministri? Pa protiv koga se ti boriš? Ti nemaš veze s budućnošću. Da ti nisi slučajno neki malograđanski ili buržoaski element?

-Pazi, bogati, pa vi, Jagodinci, znate i nešto više sem da gajite ćurane – sarkastično odbrusi Kraljevčanin.

-Doktore – javi se iz ugla Jelić – rana mi opet krvari!

Tek što je to rekao na licu mu se pojavi nekoliko kapi znoja. Lagano skupi ruku pored sebe i ućuta. Bolničarka Mira brzo se približi krevetu, nekom maramom snažno poveza nogu iznad rane i poče brzo da odvija zavoj. Smilja mu je krpom kvasila čelo i grudi. Više od pola sata trajalo je vraćanje iz nesvesti i tek tada blede usne počeše da se pokreću, a očni kapci da se otvaraju,

Noć je. Dugo sam se mučio dok me nije osvojio kratak ali nepiran san. Rane noću mnogo više bole noću nego danju. Zbog toga smo svi od noći zazirali. U sobi je gorela mala petrolejka.

Sutradan su nas obišli predstavnici antifašističkih organizacija iz varoši. Doneli su mnogo raznih namirnica. Radoznalo sam gledao veliku tepsiju sa baklavom. To je moja omiljena poslastica koju sam još pre nepunugodinu dana jeo u Beogradu. Ali šta to vredi kad kod nas malo ko može da jede. Viskoka temperatura iscrpljivala nas je – ubijajući u nama svaku želju za jelom. Svi smo vrlo slabo izgledali.

14.12.2008.

Milan Krdžić - Kolona ranjenika

Prvi dani u bolnici

U nekoliko zgrada, u centru Nove Varoši, smešteno je 30 – 40 ranjenika. Pored njih ima dosta i bolesnika.

Kažu da mi, kao bolnica, pripadamo partizanskoj četi «Maksim Gorki».Kakva simbolika! I sam Gorki bio je bolestan.

Među ranjenicima i bolesnicima bilo nas je iz raznih krajeva Srbije. Većina je doneta na nosilima ili je prepešačila i preko 100 km, bez najnužnije lekarske pomoći. Za njima su ostala poprišta borbi u srbiji, domovi, roditelji, a mnogi su ostavili i ženu i decu. Otuda su mnogi s tugom drugovali. Svi su bili uvereni u skori povratak u Srbiju i razgovor se najviše vodio o tome.

Od Uvca i Kokinog Broda dopirala je gotovo danonoćno pucnjava. Dugi mitraljeski rafali, učestala puščana paljba, potmule eksplozije mina, bombi i granata – sve se to povezalo u jedno: Srbija se bori! Kako je teško ležati u krevetu i slušati odjek vatre naših drugova, a ne biti s njima, ne deliti teškoće i radosti!

Na trećem krevetu, levo od mene, ležao je Vinko Zelnik Viktor *, Slovenac, jedan od mnogih koje su Nemci proterali iz Slovenije u Srbiju ali i jedan od onih Slovenaca koji su prihvatili Srbiju baš kao da je njihova rođena Štajerska ili Koruška. A od njih je, eto, tu donedavno, bila čitava četa. Ratovali su po Srbiji i borili se sa istim elanom i voljom kao i mi koji smo se rodili tu i upoznali svaki grm, kamen i breg. Viktor je došao u 1. ariljsku četu još pre četiri meseca, dok se nalazila u zasedi na mestu zvanom Klisura. Vrlo brzo se uklopio u novu sredinu i postao njen nerazdvojni deo. Ranjen je u nogu. Rana nije bila teška, ali je njemu bilo teško da leži. Tugovao je za drugovima, za četom.

- Doktore – često je pitao lekara Mišu Pantića – može li se zarastanje rane nekako ubrzati? Nemam sna, a znate kako je divno tamo među drugovima, na položaju.

Iz čete su došli drugovi Šnajco i Drago Jovanović. Seli su kod mene na improvizovani drveni krevet. Dugo smo razgovarali o opštoj situcaiji. U tom momentu, iz daljine, čuo se odjek mitraljeskog rafala.

- Čuješ, posle kratke pauze reče Šnajco – to nedićevci tuku naše položaje. Sve je krenulo protiv nas. Sav žbilj, šljam – čitava kontrarevolucija, i to ne samo Srbije. Ali neka. Neka ih, samo dok sine proleće, biće nas opet svuda.

Nisam čuo šta su dalje govorili. Topao mlaz krvi pošao mi je niz ruku. Usled jakog odliva krvi onesvestio sam se. Doktorka Julka i drugarica Ljubinka već su zaustavile krvarenje rane. Drugovi su otišli. Nervozna doktorka ih je oterala.

-Zašto ste mi oterali drugove? – upitao sam glasom punim prekora.

Julka i Ljubinka su me pogledale sa sažaljenjem. Bilo mi je krivo što me tako gledaju. Nisam jedini i zašto da me žale. Ljubinka me zna. Ona je rodom iz mog sela, ali zašto me žali Julka?....

- Morali su da odu – reče Julka, Hitno su ih zvali iz štaba. Puzravili su te i rekli da će opet doći

Nasa istorija u djelima
<< 12/2008 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
31963

Powered by Blogger.ba